уторак, 22. децембар 2015.

nokturno




















poslednji se spremao

 za odlazak

u tišini predsoblja

proturao ruku

desnu u desni rukav

levu ruku u levi

napolju je kopnilo

jenjavala pesma

gradskih uškopljenika

kada je polazio

nije se osvrtao

koga bi pozdravljao

s kim bi se rukovao

ugasio je sijalicu

poslednju u gradu

već kada je zamakao

daleko, daleko

iza brda

utvare su ga pratile

tad je posuo malo soli

preko branika otadžbine

nežno otpuhnuo


недеља, 13. децембар 2015.

mlivo




vidi

zidovima

narasle

uši

poput levka

slivaju se

promukli

glasovi

ulice

strunama

od paukovih niti

povlači se

gudalom

hroptanje

stvari

na sofama

bride

tela

zadojena

oblomovštinom

(kad zvučna viljuška

zabruji

ciliktavim pingom

kašike o čašu

klavirštimer

sajlom

zadavi 

kokošku

iznosi se

belo meso u saftu)

vidi

zidovi progledali

pogledom

odojčeta

kroz zavese

proviruju

uspuzalim

bršljanom

na mestu

mlečnih

sekutića

grizodušjem

praznina

zjapi

vidi

napukli žrvanj

noćas

melje li melje

mlivo

čoveka






четвртак, 10. децембар 2015.

preobražaji



u srcu svake stvari
čami po jedan činovnik sa kvržicom na nosu

po jedan vagabunda na bolničkim nosilima
sa tragovima bunila na licu sveta

po jedan zid ikonički rabljen grafitom
nasuprot ulici u kojoj koraci prašte rafalima štikli

zahuktala mašina stoleća
gazi gusenicama snobovski valcer u banket sali

u prosekturi gde čuvaju se vaše pesme
naiđoh na najlepši stih u kadi sa formalinom

nemoć u koju sam zagmacao
u trenutku provincijske opijenosti životom

na mojim dlanovima puzi trbuh usoljene ribe
na suve usne kane kap sa vrhuške leda

u postelji klizanje po košuljici metka
pred oltarom nesanice

prinoseći žižak polipastom licu

среда, 02. децембар 2015.

totalna rasprodaja



mesta presvlačenja su bila javna
u kabinama na ulici, u ostavama iza zavesa

nova tela su visila na čiviluku u boksovima
svako je imalo svoju etiketu, svoj upotrebni rok

stara tela su odlagana u skladišta i reciklirana
zajedno sa industrijskim otpadom presovana u kocke

tela za svečane prijeme, tela za porodična okupljanja
tela za rekreaciju, tela za socijalnu subordinaciju subjekta

tela su sortirana prema rasnom kodu i klasnoj posteljici
bilo je veoma važno redovno obnavljati telo metamorfozom

kultura neprekinutog telesnog preobraćenja jedinke*
postala je temelj nove religije – sintetičkog narcizma

konvertiti su nagrađivani napredovanjem u društvu
dok su islužena i polovna tela istovarivana na deponiji  

redizajnirani modeli su se prodavali tokom praznika
totalna rasprodaja je najradosniji dan u životu vernika  

dok traje akcija iznošena tela su se bacala po ulicama
nalik zmijskim košuljicama truleli su preljušteni dronjci

jedan domaćin koji u vrevi ne nađe ljušturu novog tela
gamizao je u smežuranoj smesi plastike i užeglog mesa

bio je nalik pačavrisanoj krpi onoga što tradicionalisti
nazivahu dušom, sada sintetički zigot budućeg reciklata  

naposletku ga primeti mnoštvo sažaljivo mu pokazavši
telo prosjaka koje je dole niz ulicu ležalo u hrpi smeća

tako su ga i našli organi reda sklupčanog pokraj zida
u nagoti duše koja je cvilela za svojim obećanim telom
 
umlatili su ga motkama od bambusa

* subjekt konzumiranja (potrošnje), a naročito potrošnje tela, nije ni Ja, ni subjekt nesvesnog, već vi, ono you u reklamama, odnosno onemogućeni subjekt, fragmentiran i prepravljen dominantnim modelima, «personalizovan» i angažovan u razmeni/znaku, vi je simulacioni model drugog lica i razmene, ono u suštini nije niko, samo fiktivni pojam koji podržava diskurs modela. To vi, više nije ni onaj o kome se govori, već posledica udvajanja koda, ona utvara koja se javlja u ogledalu znakova. (bodrijar, simbolička razmena i smrt) 
  

петак, 27. новембар 2015.

trag



neki nisu vredni praćenja
skrajnuti u klizišta, rovare u nemaštini puta
neke tragove i ne treba slediti
lažni u samodovoljnosti, tragovi lovačkih bajki
belezi u kamenjaru, ugibi pod naslagom lišća, previri u rečnom koritu
njih se kloni jer navode na klopku pod teretom kliznih stopala
postoje i lažni tragovi koji zbunjuju tragača
koraci koji se vraćaju istim putem preko starih otisaka
a tebe vraćaju na početak potrage slutnjom uzaludnosti
otisci preko otisaka, palimsest lukavih begunaca u opancima predaka
postoje i kalupi za štancanje tragova, osveštani kanonom krvi i tla
modelovani prema anatomskom sklopu stopala podneblja

nekad se tragovi goniča izmešaju sa tragovima progonjenih
te se u novoj igri označavanja ne zna ko koga vija

tebe sada prate oni čije si znakove nekad njušio
i znaj da oni znaju sve tvoje lukavosti nadmudrivanja

tebi ne preostaje ništa nego da svoj poslednji otisak
takozvani testamentarni trag

ugaziš jezikom i iznenadiš goniče osmehom sažaljenja

понедељак, 16. новембар 2015.

ruke


pokazaću ti

pantomimom

obrise

utopije

zavučene u

džepove

u studna jutra

salutiraju

jeziku

nad hartijom

glade

ponore

ove ruke

rvu se

preko kolena

u laktove

prelomljene

seku hleb

na godine

mašu ti

na stanici

odlazećem

u zagrljaj

raširene

zaljubljenom

posipaju te

zemljom u miru

počivajućem

uzimaju

sudbinu

u svoje ruke

zaslepljuju te

povezom

preko očiju

na gubilištu

u čvor

zavezane

na tuđu

zapovest

bez milosti

ubijaju


петак, 13. новембар 2015.

tako je kako je

(kolaž narodnih umotvorina)

tako je kako je, prijatelju moj
rog za sveću, muda za bubrege
pa kom obojci, kom opanci

dok je leđa, biće samara

neće fukara jesti trice mrsiti kučine
neće ni grom u naše koprive
neće kuče na kuče

al ne lezi vraže
stoka je to jedna grdna
jedno mućak jaje pokvari celu proju

srditom popu prazni bisazi
kad nema kiše i grad je dobar
ne laje kuja radi sela, nego radi sebe

galija jednog ne čeka
u društvu se i kaluđer ženi
dok se ovaj ne razvede, onaj se ne oženi

tako je kako je, prijatelju moj
živi u skladu sa boemskom prirodom
što kafana ne sastavi, patrola nikad ne rastavi 

i tebe će za dan grada posuti katranom, obući u perje
građanstvo će slaviti novog čoveka od pruća
odbacujući sociopatu iz crkvenog hora

glupa plavuša će opet spasiti svet
u ovoj lakrdiji od predstave
promašićeš svoje mesto

na trapezu

moju malenkost
u akrobatskom naletu

iz svakog panja ne može se svetac istesati



понедељак, 12. октобар 2015.

naša pesma


naša se pesma piše u tišini sobe
pod nebom koje viri kroz tavanicu
pod zvezdama po kojima vrca mlečni put

piše se u iznudici vetra koji šljampavo hoda po kući
beskućnik slepih ulica, dah zaljuljane kolevke grada
siromašni rođak za sofrom na kojoj se sriče molitva

naša je pesma posramljena ogledalima
po kojima klizi luča davno ugašenih pobuna  
himere u podrumu okružuju trup ugljenisanog stiha

piše se u iznudici zemlje koja je izbljuvala kosturnice
krtičnjake obespokojenih duša, demonske utvare sna 
mahniti rođak u košulji svezanih rukava u ludoj kući

naša se pesma piše stolećima u iznudici u tišini sobe 
kada se jednog dana bude odista ispisala do kraja

čitaće je svako u potaji nadom a poricati glasno
u danima koji u stroju dolaze posle nas


уторак, 06. октобар 2015.

kiša



it's raining cats and wolves

kiša spira lica

uljane boje platna

kisela kiša

drlji sa kostiju meso

pelin kiša

gorka

klokoću usta

vrti se kist

cvetna kiša

u kosi

devojke

mirišljava

ljuta kiša

štipa oči

dečaka

puni

tegle

na prozoru

donosi

suze

narikačama

slatka kiša

topi

kredu

sa trotoara

slana kiša

soli

pamet

rekama

kiša

naša

nasušna

pere

ruke

zločinca

nad

jasminom

kiša

naša

skitalačka

kuca

na

kapije

grada

kane

mi

bistro

u

san


недеља, 27. септембар 2015.

slonovi umiru stojeći



nas dvojica
klackamo se na drezini

pretovareni tišinom
jedan naspram drugog

polugom
koja spaja istok i zapad

svako vuče na svoju stranu
klacka u protivsmeru

jedan zamah nadole
dva zamašaja nagore

i obrnuto

imamo i svoje navijače                                 
koji burno navijaju

gađajući nas paradajzem
svežim jajima, grudvicama blata

jedni huškaju na mir
drugi pronose pocepane zastave

kad se zamorimo
sednemo na platformu

zapalimo jedan drugom
cigaru

da opustimo nerve
opustimo muskulaturu, izjadamo

o prošlim vremenima
o prohujalim ljubavima
o čvrstoj ruci počivših diktatora

kad smo bili mlađi
kad je drezina bila osovina progresa
kad smo vrtoglavo jurili nad ambisom

nas dvojica
klackamo se na drezini

ili bilo koja druga dvojica
uostalom

недеља, 13. септембар 2015.

iluminacije




























šta si video u letnji  dan, sine moj?

raspojasane gomile čankoliza
kako se migolje nad podaničkim koritom

grokću od zadovoljstva dok srču med iz saća
ne, to nisu svinje, svinje su odlični plivači

to su ljudske stonoge s guzicama preko tuđih usta
ustima preko tuđih rašivenih guzica

najbolje umove svoje generacije
dok plešu na užetu sa štapom preko septičke jame

ekvlibriraju u zanosu smradnog kala

hvataju bidermajere ispred kamenih lavova
nadgornjavaju sa profuknjačama na štulahopkama
prosipaju rakijske čokanje za mrtve, ponosni držači sveća

kao da se mrtvi za života nisu treznili
 kao da mrtvi nemaju meru
 kao da mrtva usta piju

kako posle sahrane preskaču pružne rampe

kako krštavaju svoju decu po stranačkim odborima

kako se žvalave pored spomenika palih boraca

kako se smeju plakatima narkomanskih vršnjaka

kako oplakuju gologuzne televizijske programe

kako genocidno zveraju nacijama kroz humke

kako im kose mirišu na kokosovo ulje

kako sriču dok čitaju pesme nedarovitih pesnika

kako krišom prde u pozorišnim dvoranama

kako podriguju na lukac načelnici srezova

kako slave svoje godišnjice i vanbračne jubileje

kako vozdižu na funkcije svoje ljubavnice i bastarde

kako puze sluzavim tragovima ejakulirane sujete

...

vidim
barikade koje su odavno pale
kontejnere oblepljene predizbornim plakatima

krda razularenih bizona
koji se zaleću se u samoposluge kapitalističkih brendova

mekdonaldsove klovnove sa kalašnjikovima
kako pucaju na masu u prolazu

ovce dok ubrizgavaju steroide u runo

stevana sinđelića dok pripaljuje barutanu
tompusom iz okreta

kapetana ahaba u provincijskoj zabiti

sebe u napuklom ogledalu

sebe

kako se grohotom smejem dvojniku u očajanju

sebe kako urličem u sebi

sebe kako ćutim u gomili

sebe kako pevam posle stiha

večnost je potrošna roba!


уторак, 01. септембар 2015.

dah olujnog vetra


























uspori korak

tako si lagan na vetru

zgarište ti pucketa u kosi

na proplanku

licem u blatu

sagradiću ti brvnaru

pustiti iz oka srnu

uspori korak

nema istine za tebe

zemlja je suva

odiše žitnim dusima

u gradovima

pale svetla

pali anđeli

trzaju se deca u snu

uspori korak

zašto bi žurio

nema tamo ništa

sem prekora

niko te ne čeka

tek dah oluje

koja svetli munjom

izdaleka


недеља, 30. август 2015.

scena

























neki su koturi počeli da se okreću
nepodmazani, uz skok zupčanika i ciliktanje opruge
nekome je otpala ruka od kalema, drugome istrčalo koleno
reflektori su iz mraka probudili gipsanu figuru
pomičući zastore, daske su zaškripale od trzaja marionete
zavesa teška od plesni konačno je razmaknula nabore
  
tek toliko da se promoli Lice, živčani igrokaz bez šminke

i saopšti prisutnima da prošla su vremena lakrdije
vremena apstinencijalnih kriza romansijera
vremena dušegupki zadihanih poetesa

ostale su sada ove reči

reči testere
reči sečiva
reči drobilice

ostali smo sada samo mi zbunjeno rastrzanih pogleda po plafonu
o koji visi na zateznom konopcu ruka demijurga lično –

rapsod je razmotao smotuljak hartije i počeo da čita
ponajpre stidljivo, a onda glasno, sve glasnije

počeo da urla i zapomaže ujedajući tišinu ritmičkim ugrizima
počeo da udara i bije prazninu ušuškanu po rašljama stare dvorane

zidovi su počeli da se rone iznutra
pod je očas propao pod teretom njegovog daha
ostao je sam na čistini dileme među ruševinama zdanja

čitati ili propasti

znao je da je odgovor davno ispisan

na dlanovima pesnika koji mu je u praznoj sali aplaudirao


уторак, 25. август 2015.

epifanija
























dok pogledom gladim koru podneblja
u oku zrno koje slepa kokoš vija po retini

ne umem opisati blistavi krug na nebu
načičkanom reflektorima novog rijalitija

u čijem središtu sedi pantokrator i žvaće
piletinu iz porodičnog drajv-in restorana

sedi na rediteljskoj stolici i maše mi klapnom
meni slučajnom prolazniku sa zrnom u oku

kad najednom prostor postaje inscenacija
sa prizorom nečijeg repetitivnog ubistva 

seci! čuh božansku zapovest iza oblaka:
ponovićemo ti smrt, lazare, vaskrsni opet!

lazar je momak u usponu, krimos sa krstom
odrastao u opasnom kraju, pobožni psihopata

ovog puta nećemo iste kurve u krupnom kadru
napujdajte one klošare ispod reklamnog panoa

(naređuje bog iz mašine, scenarista i producent
đavo je mladi, talentovani scenograf iz firence)

međutim, greškom ulazim u kadar nesvestan
popadije sa prigušivačem čiji me hitac pravo

u oko pogađa
poslednje čega se zaista sećam

karabatak

u istetoviranim božjim rukama
njegovog starozavetnog baritona:

dobrodošao u moj rijaliti, sinko
glumićeš pedera pored bankomata

a sad tutanj!