недеља, 27. септембар 2015.

slonovi umiru stojeći



nas dvojica
klackamo se na drezini

pretovareni tišinom
jedan naspram drugog

polugom
koja spaja istok i zapad

svako vuče na svoju stranu
klacka u protivsmeru

jedan zamah nadole
dva zamašaja nagore

i obrnuto

imamo i svoje navijače                                 
koji burno navijaju

gađajući nas paradajzem
svežim jajima, grudvicama blata

jedni huškaju na mir
drugi pronose pocepane zastave

kad se zamorimo
sednemo na platformu

zapalimo jedan drugom
cigaru

da opustimo nerve
opustimo muskulaturu, izjadamo

o prošlim vremenima
o prohujalim ljubavima
o čvrstoj ruci počivših diktatora

kad smo bili mlađi
kad je drezina bila osovina progresa
kad smo vrtoglavo jurili nad ambisom

nas dvojica
klackamo se na drezini

ili bilo koja druga dvojica
uostalom

недеља, 13. септембар 2015.

iluminacije




























šta si video u letnji  dan, sine moj?

raspojasane gomile čankoliza
kako se migolje nad podaničkim koritom

grokću od zadovoljstva dok srču med iz saća
ne, to nisu svinje, svinje su odlični plivači

to su ljudske stonoge s guzicama preko tuđih usta
ustima preko tuđih rašivenih guzica

najbolje umove svoje generacije
dok plešu na užetu sa štapom preko septičke jame

ekvlibriraju u zanosu smradnog kala

hvataju bidermajere ispred kamenih lavova
nadgornjavaju sa profuknjačama na štulahopkama
prosipaju rakijske čokanje za mrtve, ponosni držači sveća

kao da se mrtvi za života nisu treznili
 kao da mrtvi nemaju meru
 kao da mrtva usta piju

kako posle sahrane preskaču pružne rampe

kako krštavaju svoju decu po stranačkim odborima

kako se žvalave pored spomenika palih boraca

kako se smeju plakatima narkomanskih vršnjaka

kako oplakuju gologuzne televizijske programe

kako genocidno zveraju nacijama kroz humke

kako im kose mirišu na kokosovo ulje

kako sriču dok čitaju pesme nedarovitih pesnika

kako krišom prde u pozorišnim dvoranama

kako podriguju na lukac načelnici srezova

kako slave svoje godišnjice i vanbračne jubileje

kako vozdižu na funkcije svoje ljubavnice i bastarde

kako puze sluzavim tragovima ejakulirane sujete

...

vidim
barikade koje su odavno pale
kontejnere oblepljene predizbornim plakatima

krda razularenih bizona
koji se zaleću se u samoposluge kapitalističkih brendova

mekdonaldsove klovnove sa kalašnjikovima
kako pucaju na masu u prolazu

ovce dok ubrizgavaju steroide u runo

stevana sinđelića dok pripaljuje barutanu
tompusom iz okreta

kapetana ahaba u provincijskoj zabiti

sebe u napuklom ogledalu

sebe

kako se grohotom smejem dvojniku u očajanju

sebe kako urličem u sebi

sebe kako ćutim u gomili

sebe kako pevam posle stiha

večnost je potrošna roba!


уторак, 01. септембар 2015.

dah olujnog vetra


























uspori korak

tako si lagan na vetru

zgarište ti pucketa u kosi

na proplanku

licem u blatu

sagradiću ti brvnaru

pustiti iz oka srnu

uspori korak

nema istine za tebe

zemlja je suva

odiše žitnim dusima

u gradovima

pale svetla

pali anđeli

trzaju se deca u snu

uspori korak

zašto bi žurio

nema tamo ništa

sem prekora

niko te ne čeka

tek dah oluje

koja svetli munjom

izdaleka