петак, 04. новембар 2016.

duh pesnika revolucije (ciklus)




čitaocu

kada bih znao
ono što ti znaš

bili bismo ko braća

kada bi ti znao
ono što ja znam

nikada me ne bi pogledao


 
islednik i pismo

rekao sam
šta sam imao
da kažem

govorio sam
brzo i zadihano

dao sam im
šta sam imao
da dam

jedan prtljag
rukohvat stihova

nije ih to
zadovoljilo

tišina
islednikovog
pogleda

posle novog
prebijanja

zatražio mi je
opet
   i opet
   
lokaciju
poslednje pesme

pismo

na poljani
nadomak grada

pahuljasta krunica
belog maslačka
pada

na moj mesnati tučak


 
crvjezik

polutani
/ispiraju mozak/

polusveta

polusatnim verglom

poluistina



fašizam

pokuca
na komšijina vrata

pokuca
na vrata komšijinog komšije

pokuca
na vrata komšijinog komšijinog komšije

na naredna vrata kao i na svaka sledeća u nizu

ulazi se bez kucanja


 
kultura

dođu tako
zapale sveću

pljucnu rakiju
sipaju za mrtve

zadušničari deke
zadušničarke bake

dođu tako
zapale sveću

posede malo
pročitaju pesmu-dve

ostave cveće za sobom

 

o captain! my captain!


na suncu

rasprostrta koža
stečajnog upravnika

sapeta poput jedra
konopcem obešenih

miriše na čisto

 
generacije

viđao sam ih
svaki dan

slepljene
sljubljene

sa nogama
koje landaraju

sa petama
koje mamuzaju

grbaču roditelja


 
ram za crno-belu fotografiju

u izobilju svega
ništavilo najlepše cveta


 
čaršija

e moj pesniče
ruka ti se pozlatila
osušila se dabogda
oko ti smutno ispalo
  
e moj jarane
lovorikom kad su te
bolje da su te koprivom

oni ne znaju šta će s tobom
oni ne znaju šta ćeš sa sobom

u višnje oblake
u novinske patke

e moj baćuška
isplivaćeš i ti iz povodnja
slavuj ti u kosi
a pod nogama govno

kad te razgrabe grabuljama
kad te pospu pepelom sa ognjišta

mamini sinovci
i tatine mezimice
 
neko će od muke prolajati
neko prozboriti kratko

bio si naš pesnik
slava ti i hvala


 
prestonica/provincija

u prestonici
književni tračevi su autentičniji

u provinciji
književne tezge su oblapornije


 
putovanje

idete na put
odlično fino

i spakovali ste sve
poneli čak i knjige

vidim knjižicu
Preverovih stihova
odlično fino

i kažete ne znate gde
ste se zaputili

samo čisto da znate
po Preveru

nikada nećete stići
tamo
sa svim tim stvarima


 
duh

na stogodišnjicu
poznatog pesnika

upriličena je
spiritistička seansa

duh
pesnika revolucije

dogodio se
u zamračenoj sali

blizu
partijskog wc-a

glasom
hiljadu poraženih grla

urliknuo je

drugovi
sve ste zasrali!


 
kako

kako načiniti pesmu od samo jednog stiha
           a ne navući gnev skribomana i esteta



 
sloboda je kad...

kad bi ovaj novčić
poskočivši uvis
i vrteći se

umesto da se poklopi

ostao da stoji
uspravno

preživeo bih ja u tamnici
i ovu i narednu noć

ovako
u iščekivanju
pisma o pomilovanju
                                   
niz kaldrmu
kotrlja mi se i truska

metalna glava


 
svemir

kad bi se čitav
kosmos

skupio u jednu
tačku

i tad bi neko
gunđao


 
smisao

tražio sam te među zverima
među krvoločnim nitkovima
u međunožju njihovih kćeri

tražio sam te u pretincu
u poštanskom štambilju
pred streljačkim vodom

negde je neko možda čuo
negde neko možda jauknuo
negde još uvek vremena ima

                                                                 

недеља, 22. мај 2016.

klopka


ne verujem u vaše ruže
u milohvat sladunjave bezazlenosti
koji podlizuje vaše užegle usne

ne verujem u vašeg bronzanog heroja
o čije se poprsje zvonko vetrovi lome

ne verujem u vaše sikstinske kapele
čije svodove šišmiševi grozno ljube

kuda kod da krenem
ulica razjapila usta, jezikom me po trbuhu
uz kikot zagolica

pazi šta poželiš, rekli su mi radnici na skeli
gledao sam ih ko što gledam u kino plakat

spoznaj sebe sama, namignu mi cvećarka
iako, naravno, nisam verovao u njene ruže

na kraju, kad su dovezli kamion sa smećem
znali su kako da me namame kod sebe

na stolnjak su izneli pomorandže
i počeli da ih krvnički gnječe

iza raspuknute kore
pesnice su im bile
orošene sokom
nakapali su

svenule
ruže

tad i samo tad sam uživao

уторак, 17. мај 2016.

tek nekoliko stihova u sumrak čoveka


izlazeći iz majčine utrobe na ruke dužnika
dugove ćemo prebijati do mile volje, oče
u momentu presecanja ove pupčane vrpce
odgodićemo prvi plač za dogovor o otplati
prva kamata biće zamotana u čiste pelene

računam i na tvoje švalersko iskustvo
počinjem da zevam i sisam svoj palac

ono što nam na kraju preostaje
čvrsto rukovanje po obavljenom poslu
obavićemo cokćući odmah posle dojenja

uz sevdah i kafanske svirače

 

среда, 11. мај 2016.

nelagoda u jeziku


pozajmljeno vreme sumnje
koje se roni po rubovima poput peska
u čiji će klizno okno potonuti sve olupine reči

prazna bremenitost znaka
političaru trapez, mutavom bdenje

zar zaista nikada ne prestaje
kotrljavost glasova iza zubnog zabrana

zar se nikada ne umori
glagoljivost mrtvih na pragovima povesti

zaručnici taštine, zastavnici obrezanih simbola
počujte pesmu pobunjenog ikonoklasta
poezija je dijalekt margine

bočni udarci lome nam krta rebra
laktovi cenzora i napasanja mošnjih pojata

izađite iz svojih zagušljivih izbi
izađite iz svojih disleksičnih špilja

ne ugnjetavajte nas svojim blejanjem
ne ugnjecavajte horskim pevanjem stada

ne muljajte bosim nogama u kacama savesti
zdušno ispijajući vino naše malokrvnosti

kornjačo, nosi me brzo odavde
idu pesnici sa vinogradarskih posela
imaju baklje u rukama i maljeve za veštice

kuda drugovi, u jeziku su procep i ptica

понедељак, 09. мај 2016.

ustanička


jedan, dva, jedan, dva
hodaj ovom ulicom
hodaj
neko je nekoga okrznuo pogledom
ovo malo asfalta kojim hodamo
pod limenim pokrovom
gledaj
koprivnjača zahvatila telo
crveni osip
na rukama koje se rukuju s tobom
misli
u glavi je rovac hrani se lepim uspomenama
jedan, dva jedan, dva
zamisli da letiš
da nikada ne dosegneš ivice nastanjivosti
u krug da te sabiju
u svadbeno kolo
u obruč volujskog točka
u zmijski čvor
diši
jeda, dva, jedan, dva
inhaliraj daljinu
budi sam
budi sam
oseti dim pod nebom letina gori
zaželi mu dobro jutro
strancu pod kabanicom
kišno jutro
sve su se boje razmazale
kap po kap
čudno je sve to
ležiš na travi u nedoba
iznad tebe zidni časovnik
skazaljke nalik srpu seku snopove
jedan, dva, jedan, dva
šta je ostalo od ovog naraštaja
malo peska što se presipa u igračke-bagere
purpurnim koncem zašivena usta
jezik-mamac za krivolov udvaranja
biciklista u oku koji pedali frtalj neba
bučni su to virovi
poput laveža besnog psa
zagrizi mu njušku
oseti radost trenutka
zavoli
prvu devojku koja ispliva iz mulja
zagrli je poput sna
svi smo mi nekad obedovali u staničnoj žurbi
gazili po baštenskom cveću
šutirali loptu o zid
izmišljali razloge za prevaru
sakrivali iza autoriteta
hulili na boga
igrali žmurke
flertovali u uglu bolničke čekaonice
opasavali se ćutanjem pred pandurom
i onda kada nismo to zaslužili
prihvatali svaki šamar kao bačenu kost
i onda kada smo mi tukli
mi smo bar imali empatiju prema žrtvi
pa smo tukli jače
kao nekad kada su nas pojurili
zaljubljeni parovi kvrgavim motkama
i zasluženo iscipelarili u parku
mislim da smo tad i sazreli
skutreni u lišću
mislim da smo tad i postali ljudi
pod limenim pokrovom
ono malo asfalta kojim hodamo
jedan, dva, jedan dva
hodaj ovom ulicom
hodaj


субота, 30. април 2016.

raskršća


šta bi trebalo ponajpre uraditi?

naštimovati vidike

ispijati svetlost ko kompot, zagnjuriti licem u sebe  
milozvučnim krikom osloboditi kormorana u grlu
ispljunuti prošlost, ceo fosilizovan kostur mamuta

šta bi trebalo znati?

ovaj svet je đubrište prokažene volje za životom
ovaj svet je od juče ukrašen trofejnim glavama

i onda?

krenuti hodati, raščiniti ugovor sa svetinom
prepoznati laži koje ti poturaju svakog jutra
istisnuti trn iz pogleda, protrljati sve privide

i nadalje?

čupati taj koren iz stopala, svrdlati sva cementirana bespuća
okrenuti glavu u pravcu pesme koja se pevuši drugom obalom

o nama?

budeći se sa spoznajom da je nešto izgubljeno
i da će jutro nove nade tek osvanuti

o njima?

prići ljudima koji sede ove noći okupljeni oko tihe vatre  
prići kao da ih oduvek znaš jer svaki početak je novo obećanje

svaki početak  je nova pripadnost u neverici
naposletku, oprostiti sebi sva njihova izdajstva

zbog čega?


понедељак, 04. април 2016.

lirski subjekt


eh, moj nedolični dvojniče
nema nade za nas u ovoj pustinji

nas su učili da volimo slepo
i da mrzimo iz dna svoje duše

tvoj povratak je došao u zao čas
kad mrtvi ustaju iz svojih legala
da živima darove dele

tvoj povratak je stigao u pravi čas
poklapajući se sa mojim odlaskom
u daleku bezimenost

nismo se opraštali na rastanku
ne radujemo se pri novom susretu

tvoje lice i moja izvrnuta maska  
tvoje lice i koža mog raširenog dlana

nećemo jedan drugome zaposedati duše
ti na zgarištu ove porušene jeretičke crkve
ja dok skupljam sirovu građu za nova jutra

tamo gde nam se zbilja narugala nadom
iskrenost se naplaćuje poniženjem

veruj mi bio sam u tvojoj koži
preživeo sva tvoja svanuća

naši rastanci su uvek bili prisniji
od našeg prisustva

naše odsutnosti su oduvek bile
bolja verzija nas samih

dobrodošao u svoj dom
moj krvniče
brate


четвртак, 17. март 2016.

petao istine


obudovljena reč
sastrugana sa krestavog grla

podleće
od uha do uha
noseći u kljunu zavet svetu

vabljena pred izbore
posutim zrnevljem kleptokrata

srubiše joj jednom glavu
uhvaćenoj u laži

ne mari, uzlete opet
odlučnija no ikad

na vrata svačije nesreće
pokuca

nahranjena
poltronstvom naših dana

živinče
u kavezu plitkog uma

video sam je na trgu
sad već kao odraslu zver

propeta nad govornicom
podrasla joj nova kresta  

više ne kukuriče
sad deklamuje
                           
uz ovacije ko-piladi

недеља, 13. март 2016.

sunovrati


u ovim vidicima
stucanim nedobronamernim jutrom

prizorima
nazubljenim krckavom prašinom

poguranim svetlosnom igrom svanuća
kad nebo dockan probuđeno zeva

smaragdnim prorezom razdanjenog oka
ovim vidicima ushita i sunovrata

osunčanih slavoluka na gležnjevima grada
pijanaca što po zasluzi jednonožno balansiraju

tako pođosmo u grcavu besputnost
u ozvezdana idolopoklonstva na kapije groblja

u ovim vidicama oblaka i ružinog cvata
ovim zavojnicama kostolomnog valjka

pravilno poravnatih svinjskih njuški

kerovođa izgubljenih u magli
baršunastog dozivanja uvlakača

slike se u oku lome ko ih može posložiti
paradne istosti otuđene različitosti

u ovom gradu omutavljenih paralaža
svako ima svoj mali svet i u njemu krletku

među senkama starih olupina
na krajevima sunovrata

hodam i dišem i volim ono 
ono što zauvek ostaje u vetru hartije

ništa više

петак, 11. март 2016.

igre gladi


tih noći osluškivali smo
ulicu

nečija tela senčila su
kapije

u mlazu svetiljke
kroz bodljikave čaure
kestena

urasla senkama u zid
zalutala
u tuđe dvorište

kikot nestašne dečurlije
u krađi jabuka

razgaćeni kralj pajaca
domaćin

trčao je neprebolno

tešismo ga psovkama
dok nam je pesnicama odmahivao

on i sada trči kao nekada
u senci najsočnijih jabuka

koje su iz majica ispadale
na beton

jabuke smo silovito u zid
zabijali

prometnuti u godine
nabijeni plodovi detinjstva
trule sad u mraku

noćas
u mlazu svetiljke

stablo svrdla iz kamena
dečak opet beži niz ulicu

trčim sa njim

четвртак, 03. март 2016.

sofisti


prvi je uvek
postavljao prava pitanja
u pogrešno vreme

drugome su odgovori
stizali u pravo vreme
uvek pogrešni

treći ih je učio napamet
zaboravljajući pitanja

četvrti je mudro
klimao glavom

peti je mudro
vrteo glavom

šestom su rekli da ćuti

sedmi je postavljao samo
retorička pitanja

a možda su odgovori u nama
oduvek precrtani nevericom?

upita

možda su pitanja bila lažna
oduvek služila za sakrivanje istine?

ostalih šest ga zbunjeno gledaju
deljući suvarak

pitanje je ko smišlja pitanja
kome odgovaraju isti odgovori

izusti osmi
pripaljujući lomaču

dok deveti već uživa u prizoru plamena
i ne znajući o čemu se radi

deseti konačno postavlja
pravo pitanje

ko je sledeći?