петак, 26. април 2019.

pustinje


treba se skrasiti
u ovim pustinjama bez vetra
u ovim kišnim jutrima bez zaklona
među telima jednako promrzlim od nade
u cirkuskom blatištu, među trapeziste sa
krilima anđela, pod ljuskom oraha u voćnjaku,
spiralnom ljušturom mekušca, u tim retkim trenucima
kada muzika opušta rastrojena čula i zavodi tišinom
među potonje otkucaje lepog srca na bolničkoj postelji
u sladostrašće vernika i bogobojažljivost osuđenika
u nesanicu poslednjeg dana đačkog raspusta

treba se skrasiti
u svemu što miriše na baštensko cveće, među mrave
koji pronose hlebne zastave neupitnosti, u žitna
polja koja se talasaju na suvom povetarcu, na vrelom
kamenu koji zapljuskuje blato sa avarskih kopita,
među izbegle slovene koji naseljavaju hipermarkete
među ulične cigane koji umakoše svim običajima sveta
zanoćiti u noći bez meseca, bez svitaca, doručaka na travi

putovati između koraka
opisivati maglu između redova knjiga, zgušnjavati sa
kesicom čaja, prelivati oparenim grudima vlažne usne
zamišljati bliskosti, gonetati odsutnosti i pratiti progonjene u
vagonima koji jure sibirskom ravnicom daljinom beskrajne stepe
treba ići brže od slika, slaviti svetu čulnost između dve ljubavi
a obe su načete kaznom bogova i pohotnom rugalicom satira

ako sam i bežao, bilo je to samo daljinom pesme
kroz nepregledne pustinje i zaboravljene humke
na puškomet od stradalnika, ispred stroja reči

blagosiljajući u sebi svako zrno


среда, 24. април 2019.

incidenti


glava je rasklaćena u cegeru,
umotana u listove kupusa i mlad luk.
nekada i trajno ostane u torbi.

jedna je ruka ostala među veknama hleba.
sveže odsečena do ramena u pekari.
obično bude levica, pravila nema.

naočare sa očima su se zaboravile
u preklopu novina.
niko više ne gleda ispod mršavih naslova.

devojčica sa obručom nije
više nikakva tajna ulice, nikad nije ni bila.

nema ovde uznemirujućih muza, niti
melanholičnih zaseklina senki u beskraju arkada.
perači prozora su oprali gradonačelniku zube.

neka zverka se umiva na gradskoj česmi.
narandže su oglodane su oglodane su oglodane
glodalicom crnog pauka.

ulicom nadolaze žitija šićardžija.
pod njihovim stopalima zveckaju taliri.
njihovim novcem kupuju se duše za jedan groš.

iz moje aorte prhnule su dve vrane svaka na svoju stranu.
na njihovim kljunovima je pisaljka koja razrešava ovu šaradu.
iz moje lobanje nadničari žure domu svome.

zaista, zaista
moje su kosti razbacane u pseće sokake.
u kasapnici krvare moja ranjiva jutra.


среда, 10. април 2019.

samoniklo



istorija je samo niz nedela ubica sa čvrstim alibijima
                                                           Milan Đorđević

dok pokušavaš ugoditi svima
to je kao da mešaš sirće sa sokom od limuna
koka-kolu sa ruskom votkom, pelin sa medom.

isto i kada pokušavaš da ugostiš orakula
kafenim talogom šoljice poklopljenom o novine.

ili kao kad praherom teraš obade i brabonjke
dok se na suvom vetru razapinje tvoja kožurina.

misli ti se znoje pod čelom, zujalice pčelinjeg saća
na rendgenskom snimku vidim svoje udomljeno štene.

nemir si, blesavko, dok propadaš u postelju dana
na mestima toplih ulegnuća spavaju promrzli cigani.

možeš misliti koliko je napolju razmrljanih duša
svaka indigo-kuća krije tragove preslikanih koraka.

negde u dnu svakog pejzaža vreba nerođeni slikar
u svakom komadu jutra čuje se budilnik rovokopač.

žudim za tišinom neodgonetnutih obala i kanjona
tamo gde je duh stopljen sa beskrajem i mumificiran.

žudim za pesmom iz koje će poteći samo pastrmka
tamo gde je reka stopljena sa nebom i vedrinom dana.

jer ovo je vreme oholih zločinaca sa čvrstim alibijima
u njemu smo nemirni, rastrojeni i plahi kao senke na vodi.

jer ovo je vreme u kome ne možeš ugoditi svima
tvoja zlehuda sudbina se čita na dlanu novorođenčeta

samoniklom nadom.


Kanjon reke Jerme

понедељак, 8. април 2019.

prekidi


biomehanička bića/čija su
/tela skladno ustrojena u nespokojstvu
formativnih odlivaka/iz kojih curi/ricinus ulje

ljušte im se metalne brnjice/zakivak u mesnatom nosu
vaše su ruke/robotičke proteze/balsamovane kandže
dižu/kapitalistička raspeća/revolucije/tvornice reciklata

usta im/mašine za mlevenje mesa/cmaču vazduh/u kesi
guše se/u modrozelenkastoj tečnosti/apsintu nalik

oči im/okulari televizijskih sećanja/digitalne ličnosti
sa bipolarnim poremećajem/lobotomične frekvencije
genocidni melanž/reklame za deterdžent/antibebi pilule
seksi lutke na naduvavanje/orakuli/jogini tišine

vaše smrti/veštačke oplodnje/regeneracije/bajalice
vaš jezik/softver za futurističku poeziju/totalitarizma
vaša letnja putovanja/teleportacije/eugenetike/eshatoni

nudimo akvaparkove/aušvic muzeje/netaknutu prirodu
nudimo prvoklasni kokain/adrenalinsku smrt/sajber partije

dolazim/iz kažnjeničke kolonije/na kulama stražarnicama
vise/
postutopijska strašila/trešte jerihonske trube/pada noć

budim se/
oko mene/beskrajni hologram
praznog androginog lica/

restart/ili/brisanje koda


skulptor Arpad Slančik

уторак, 2. април 2019.

mi, bezdomni


nedostižno postaje prihvatljivo.
znaš da je s druge strane, kao
tuđa obala ili planina u daljini.

nejasno postaje isuviše intimno.
slutiš da je negde u tebi, kao
zaboravljen nagon, igra jezika.

nepočinstva nisu više deo tela.
veruješ da su u uhu i oku, kao
letnji prelivi voda, cim ribara.

nepripadanja više nisu tajna.
osećaš da si bezbedan, kao
sisavče vučice, pod krznom.

i ti me još pitaš, ljubljena moja
zašto sam sad došao nenajavljen
u dom taj, u postelju našu, dok

napolju oluja skotna dostiže vek
u kojoj svi naši sporazumi truli
bukte u nama kao oproštajni stih.

neznanja više ne zavise od nas.