четвртак, 28. март 2019.

zaborav


kao svedok jednog vremena
koje u sadašnjici otkriva posledice
zaboravljenih uzroka, dok povodi vrište
kao tankoćutni glasovi uškopljenika,

to su gradovi u noći
raskršća sumnje, konačišta lake namere
izlozi želja, antiklimaksi trobojke semafora
zablude mutnih svetiljki, skverovi pasa lutalica,

o, kada bi se u svemu razotkrio igrokaz puta
planska perspektiva u daljini,
kada bi se u rubnom nedogledu instalirao horizont
kao akvarel koji razliva pravac i slobodu;

kada bi čovek baš sve zapamtio
svaki najmanji otisak svog putešestvija
sve lukave stranputice, saplitanja i izdajstva,
zaljubljivanja, opraštanja, sva svoja bekstva;

da li bi kada stigne do zida prošao snagom volje
ili bi se sam zid ojačao poduprt rukama dogme?

da li bi kada stigne do graničnika jednog obećanja
zastao zamišljen ili sujetno umarširao u novi mrak?

gradovi zakupljene pristojnosti, rentirane dobrote
u kome je svako zarobljen lakoćom svog postojanja
to su gondole razbibrige koje je slutio pesnik

da li je radni učinak pređenog puta srazmeran brzini
ili je vreme da se sačeka u koloni posle udesa na putu?

da li su ove naseobine ljudi koji su odustali od svog puta
ili skućenih mudraca koji kao gosti posećuju svoje živote?

opsednuti zidovima svoje ćutnje, okrilaćeni čekanjem,
u zaboravu ne vide prokletstvo već samo tu

slobodom okupiranu vedrinu.


понедељак, 25. март 2019.

autoportret s maskom


pred vlažnim ogledalom jutra,
(čije je ovo lice?), u suton
kada se krvave kriške sunca
(večernji enformeli u kome telo
mapira svoje odsutnosti)
premazuju preko vitraž-stakla
a buka se preliva kao potočić
nečijeg uzdaha, sa pločnika,
koracima prolaznika.

ukrštanjem ranih senki i svetlosti lampe
postajem sopstvo u sozercanju trenutka,
u tim polukoracima duša bi zaigrala polku.
ali i to brzo prođe kao nagon uzavrele ploti;

tada je najbolje napiti se zdušno i preseći
žilu kucavicu zarubljenim stihom, uživati
u gejzirima krvoliptanja, pevati i gledati
kako plamen guta plamen, naslikati svoje

lice u rasejanju;

i tada
šta možeš sa tim odsajima?

polutan-lice, (ni senka ni mrak)
naljuspana ljuska identiteta,
tišina koja poput pepela razvejava obrise.
podliz ugarka zagasle lomače.

svoje autoportrete poklanjam svakome.
zauzvrat tražim samo malo buke.

nečiji krik otposlat krišom u kutiji:
nečije mazne ožiljke poslagane po lepoti:

ova krinka traži novo lice.



четвртак, 21. март 2019.

triptih: u čast pesme


igra (pre pesme)

prvi pokret krije se iza
nesmotrenosti, uvek iste, lažno
rodoskrvnuće pažnje.

drugi dolazi pre prvog,
hotimičan a uvek različit, pomisao
na lažnu prisutnost.

trećeg sam se uvek bojao.
ne znaš da li biva sad ili naposletku.
ove ruke bi ka nebu da se granaju.

ova igra nema imenovanje.


zaborav (posle pesme)

u vinu je istinski zaborav.
zlatni pehar nasut u zdenac koji preliva.
tamo dole nešto diše naopako.

nešto se uspinje naglavačke.
vraća ustima vino u ispijen pehar.
zaboravom jezikom je pomućen.

pesma je zgorušica.


u čast pesme

toliko mastila prolivenog uzalud
toliko kašljucave sujete u zadimljenoj
koverti,
u kojoj je telegramskim stilom
izjavljeno saučešće pesniku povodom
svetskog dana poezije,

čak i tada, čak i tada,
on ne odustaje od razigrane melanholije
od papirnatih giljotina koje će možda
odseći krilo jednog noćnog insekta,

ali noć je čudna mešavina stilova,
(pastiša i kriptocitata),
nikada ne znaš ko te dopisuje i zbog čega,

ima tu i muzike i zujanja i uzdaha i smeha,
nešto malo odisejevog ožiljka iz detinjstva,
ahasverove rugalice i slobodnog džeza.

monodrama jednočinka u kojoj se
glumac smeje i smeje bez prestanka.
(prodanim dušama ili martirima?)

uvek neko na samrti a neko hrčeći spava,
mrtva ili živa: šredingerova mačka.
telo u slobodnom padu (deža vi).

kad se ova igra bude završavala
a jednom se mora završiti, makar sa
dečjom trubicom na usnama arlekina,

ostaće samo pijani mesec ko orubak hleba
zaliven ćutanjem,
kako drugačije da bude.

poezija je mrak koji zrcali ovu nigdinu
odražavajući privide do u beskraj,
kao u vašarskoj odaji sa krivim ogledalima.

samo ako je imaš čime održavati budnom,
vatru, poeziju, podno rebara: pticu.

ona će živeti.


петак, 15. март 2019.

l'hommage


(vrag odnosi šalu
namigujući, kose rascvetane
na lomači, zabavlja se onim
što publiku na trgu rastužuje,
veseo u tuzi, tužan u veselju*)

nećemo se mrzeti
kad dođe to vreme, taj mutan čas
nećemo se ni ljubiti, doduše
zloba neće zasijati sa naših zenica
ni samilost, ni podlost (možda prezir suv?)

kada su nacisti došli po komuniste,**
ja sam ćutao;
jer nisam bio komunista.

(govorio je
o pticama i knjigama
o kljunu koji kljuca dovratak doma
u kome je svako slovo ispisano
na parketu

kao prolaz u nečujno
kao pogled u neviđeno)

a i zašto bih
bestidnog pojio mržnjom
glupavog celivao besom?

kada su zatvorili socijaldemokrate,
ja sam ćutao;
jer nisam bio socijaldemokrata.

(ovde hlebnih dužnika nema
ovde je telo moje, pruženo u san

bože, pomislih, kuća naša
diše u plamenu
govorio je nešto o potopu)

kad dođe to vreme, taj sudnji čas
stajaćemo mirno, ćutke
u koloni bez imena, bez kraja
posmatrati, posmatrati (ptica let?)

kada su došli po sindikalce,
ja se nisam pobunio;
jer nisam bio sindikalac.

a i zašto bih
beslovesnog prljao razumom
sujetnom laštio zlatan rog?

kad dođe to vreme
taj cigli čas

nećemo se mrzeti
nećemo se ni ljubiti, doduše

(sanjao sam noćas obalu, ognjište pusto)

o, da li će smešak nitkova
pokolebati?

o, da li će smešak nitkova
ućutkati?

kada su došli po mene,
nije preostao niko da se pobuni.


* Đordano Bruno (15481600), spaljen na lomači kao jeretik
** (u kurzivu) pastor Martin Nimeler (1892–1984)




понедељак, 11. март 2019.

venac za moju dušu


kada te zgaze oholi; u žurbi, nehajno
i zaminu kao staru krpu u ostavi
kad ti kosti ispucaju i kičmeni stub
kada se naheri kao lepi zvonik u pizi
                                                               
kada se izmigoljiš iz te riblje krljušti
onda kad ti glavu zagnjure u baruštinu
nisi čovek ako ne prodišeš pod vodom
u najboljem slučaju si riba dvodihalica

kada sve to istrpiš stoički i agnostički
i kad na njihovu salvetu ispljuneš zub
raduj se, jer nema pravde svevišnje

vera siromaha nije ista veri bogataša
čiji su zlatnici istog sjaja nalik oltaru
dok je tvoje raspeće sirotinjsko, napukla
daska šimšira, stara vašarska relikvija.

kada te opauče posred lisnatog nosa
jer zaslužio si svaki bol i svaku bol

svojom poniznošću dobrodetelji
svojom kostoboljom klečanja
svojim zagrcnutim spokojstvom

jer zaslužio si da te opauče sred nosa
raduj se, jer nema pravde zemaljske
nikada je nije ni bilo sem u bajkama
roditeljskim uspavankama i snovima

nije nas gospoda zadužila dobrotom
nismo ni mi načitani između rovova
kad te izgaze ko pedesetoletni ćilim
nasisan dimom iz evnuhove nargile

kad te ispljuju ko lice gradskog trga
u paradnom topotu dečjeg karusela
raduj se, raduj se, jer nismo jednaki
pod tim suncem propovednikovim

nismo jednaki ni u igri šibicarenja
ni u navlačenju konopca, ni u pesmi
neko nekoga uvek tu navlači i vara
neko stoji pozadi i lukavo zagovara

vidim kako zašivaju džep pokojnika
u kome je jedna haronova napojnica
vidim i kako senke plešu na zidu
u sobi u kojoj je bučna svaka tišina.

vidim i kako mrak dolazi kradomice.
točimo vino a pijemo samo rakiju.
rakiju za upokoj i koljivo za počivše.

deca su davno prerasla svoje godine.
dečji je smeh bioskopski ućutkan.
nigde nisam video toliko licemera
kao u zemlji trulih nebeskih nomada.

raduj se, raduj se životu svom, iako
je duša uzrasla uz tiraninov povodac.
jahači apokalipse, iste prodane duše.
prodaju ti kozmetičku patetiku, pomade.

nije ni senka ove senke izmišljena.
svaki predmet sad ima svoje bilo.
sve je tu okrnjeno i zaboravljeno.
jedan venac, molim, za moju dušu.


четвртак, 7. март 2019.

večera za protuve


video sam svoju braću,
zgađenu svakom vlašću, u predaji,
ono malo ponosa i prkosa stisnutog
u masnicu oka, u čmičak.

video sam i te lisice kako pretrčavaju
preko kreveta, u suton.

ektoplazmu iz zidova sam video.
lučevinu ćilibarske smole,
nalik suzama slepih proroka
u kojima su zarobljeni
sunčevi zraci.

video sam i tu zver na prozoru,
zgađenu mojim talismanom protiv uroka,
kako se umiljava, oh, kako se umiljava,
dođi, zveri, rekoh, na kolač i vino.

u duši mi, evo, testo fino naraslo,
lepljivkasto među prstima.

snovid se nadimao iz nebića.
odvajao sam čašom iz testa torzo i glavu,
utiskivao jagodicama očne duplje.

nazdravio sam dvojniku i braći u predaji,
dvojnik se kezio sa ispupčenog zrcala.
zver je sedela u pročelju pored ognjišta,
pevali su glasovi iza dalekih zidova.

ispekli smo lisice i večerali u tišini,
svako obuzet svojim mislima,
popili bogaoca vina.

moje kolače niko ni da pipne.