уторак, 24. децембар 2013.

lomača: auto-da-fé





 
dajte mi kutiju šibica i promeniću svet!   

lomača je piromanov radni atelje –
sve što sadrži materiju može i da gori,
nauka ipak veli: najbrže gori savremena
beletristika, to ima veze sa vikendaškim
stilom pisanja, drvo se vraća praiskoni,
roman bukvi, ljubavni izlivi junakinja
vlaknima celuloze, a sama beletristika
prirodnom rolovanju
materije;

nama su potrebne nove literarno-vatrogasne
sekcije, nalik onima iz farenhajta 451, odredi
profesionalno obučenih spaljivača-piromana
za primenjenu veštinu pirobibliofagije –
većinu knjiga bi trebalo spaliti ili čuvati
da bi se založile furune i kotlovi;

kažu i da najmirisnije gori plastika,
silikoni kad gore to je piromanova prava
poslastica, kavijar,
jednom godišnje trebalo bi javno spaliti                     
po jednu folk divu –
jeftinije je od vatrometa
a prizor veličanstveniji, dok
pevate vatrene hitove okupljeni
oko svečane lomače;

kažu i da najtrajnije gore cepanice
iz stranaka,
(negde oko božića, valja se spaliti
po koji političar)
premda
niko ne zna zašto –
psihologija praksom potvrđuje:
na lomači se poznaju junaci!

pa ko vrisne, badnjak stisne.






четвртак, 19. децембар 2013.

čekajući šeika godoa




                krivo je mrtvo more

čekajući šeika godoa
svilenkaste ubruse i kadifu
zlatom optočene đinđuve
dvogrbe kamile i leteće investicije
čekajući brkatog crnomanjastog emira
ulopanog naftnim flekama sa svim
robinjama iz pustinjskog čador-harema                      
čekajući arapskog princa na belom hatu
našeg tradicionalnog prijatelja po postanju
sa kojim je milina vazdan divaniti pod
zvezdanim nebom, pokraj šedrvana –
iste nas muke muče,
tebe, šeiče, višak blaga i kraljevska dokolica
od teškog blagostanja
 a nas, balkansku sirotinju iz srbistana,
 nas muči , o  plemeniti prinče,
kosmička nepravda zbog nestašice
naftnih derivata i manjka
 prokletih investicija!

no, kad bismo se udružili,
mi, maljavi i servilni k'o i svaka ropska služinčad,
(kod nas je sve na prodaju a priroda nam dala)
alavi jesmo, ali i ponosni na svoje poreklo;
i vi, premudri, u nafti okupani, čisti k'o
suza devičanska iz presvetog  harema,

pa da nas bog vidi i dušman da se stidi
da jašemo zajedno i u suton i u zoru,
i da pevamo pesme junačke,

                              o, šeiče, brate, najrođeniji...

šeik gleda, a sve mu se u stomaku valja
pa da l'
od čvarka il' od ljutog ajvara,

stade prdet' minut bez prestanka.





субота, 14. децембар 2013.

ansambl narodne muzike






























      (ispovest matorog džezera)

sve je počelo kao ritam
sekcija doma kulture           
neko je lupao
bubnjeve a                                                       
neko
duva
o
u

trubu

harmonikaš
mali

laza

razvlačio je đedovu
dugmetaru
 
po svadbama i
na                                                      
panađurima

ond
a

je neki aco iz
amerike

doneo trombon
bog te jebo
to su bili dani

duvao je k'o seljak
na vetrometini
prozeble
prste

na kraj
u

iz podruma našeg
malog                                                                             

geta

hrupi kosmata
dečurlija
pištolja
i ruž
a

i sve sjeba

pozerajkom







уторак, 10. децембар 2013.

zemlja kraljeva i budala





(iz brodskog dnevnika Ukletog Holandeza)

I OVAJ BROD PIJANIH LUDAKA NIKADA,
VELIM,
NIKADA U LUKU STIĆI NEĆE!
A NI POTONUTI, JER
HARON KAPETAN
(PREĐAŠNJI MITSKI LAĐAR I
MORNARIČKI OFICIR PAKLA),
ZA KORMILOM
VETROVE RAZAPINJE I LOMI,
А NA PRAMCU K'O SIRENA
PEVA MU GUZNA LORELAJ,
ОDISEJ OBEŠEN O JARBOL
ZA MOŠNJE,
КAO PRIMER                                                
BUNTOVNOJ POSADI  –

U POTPALUBLJU PURNJAJU ROBOVI
А SPARTAK, VOĐ IM,
VELIM,
NOVI USTANAK SMIŠLJA,
О, DA SE TALASI SKUPE K'O PESNICA
I MORE DA SE RASTAVI PO SREDINI,
О, DA SE BUDALE OTREZNE PRE NO
SVETIONIK ZASIJA U DALJINI,
ZAPEVAĆE ONI.

АLNOĆ JE ČUDNA, КURVINA, I
ONO MALO MIRA POD SVODOM
NESTA,
КАD BURA NAGNJEČI PRAMAC I
NADJAČA ROPAC IDIOTA,

А ОNDA SVE UTIHNU U EHO
КАD VESELA LUDA
ZAPEVA
U INAT ROBOVIMA,

NA RADOST KRALJEVA I BUDALA










понедељак, 02. децембар 2013.

moja velika, mrsna, pravoslavna svadba



duhovnost nam je mrsna
misao gnjecava poput čvaraka
volimo da topimo belles lettres u maz

društvo nam je pečenjara
politika ćevabdžinica mogućeg
kultura nepodmazana skara

vera nam je takođe masna                                              

religija čorbica od crevaca
kandilo zejtinjavo
sveti dim beo kao loj

naposletku
duša nam je svinjska džigerica
u skrami

posle obilatog akademskog jela

u ustima nam po ruža ostaje
trnje
zabijamo u nepce –

da iščačkamo slaninjave
rubove istorijskog pamćenja

mrsnog nasleđa i stida zbog
proždrane stovolovke

već
sutradan
izmet nam odiše tradicijom