субота, 21. фебруар 2015.

i pakao ima svoju rutinu, zar ne?


oglodana rebra televizijskih antena
na crepastim grudnjacima krovova

dimničar u crnom kombinezonu
fetišista koji donosi jutarnju sreću

niz ulicu poštar grabi monociklom
pekari ga mame mirisom žu-žu peciva

gradski pijanac uranio pristojnim gegom
iz kafane pljusne kofa vodurine po betonu

pačija školica raskrilila beslovesna okna
iz učionica bubnja žamor krmeljive dečurlije

mlađa guzava učiteljica dok popravlja šminku
iza ormana u ćošku ruralno kršeći kredu ko klas

iza škole klate se masivna crkvena zvona
drombuljajući na trzaj zavičajnog kvazimoda

na pijačnim tezgama skapava gnjili paradajz            
vozeći gospođu dejzi taksista psuje sve živo

i sunce se nekako smanjilo u naprstak selfija
fenserskim odbleskom izloga optičarskih radnji

baklave su oduvek bile natopljene mučninom vekova
makabralnim trbušnim plesom orijentalnih brineta 

kolporteri uzvikuju vođino ime rskavim naglaskom
burek se cedi u fišecima grube hartije sa masnim iverjem

karuce su se opet prevrnule na gradskoj raskrsnici
konje su pregazili istim ambulantnim kombijima od juče

i konje ubijaju, zar ne?

i pakao ima svoju prekaljenu rutinu
svoj svetovni poredak beznačajnosti ugljenisanog totema

rasklopljen poput džepnog časovnika na lančiću
oko maznog đavolovog repa

on uvek, uvek pokazuje minut do dvanaest







среда, 11. фебруар 2015.

polusvet

žojka
polusvet hrkćući ispira usta
iz kupatila vrišti grgoljavi mlaz
polusvet srče svoju jutarnju kafu
krmeljiv u sobnim papučama na tufne

žojka
mačka se omacila u korpi za veš
nekome je s treće etaže ispala štipaljka
pogni glavu kad prolaziš kroz modru vešernicu
kao jedra na jarbolu vijore zastave tvojih lanenih košulja

žojka
svatovi su došli po mladu
trube u dvorištu iz automobila
okitiće i tebe u mimohodu nepažnjom
odigraćeš i kolo na betonskom proplanku

žojka
čuvaj se sladunjavih banzova
šalterska službenica gleda kroz tebe
nisu te udostojili ni letimičnog pogleda
preskoči glumačku audiciju za ginjol lutkare                 
žojka
naspi još jednu za vodoinstalatere
kafanska tuča u kojoj te mlate ko vola
sokolarstvo je bilo tvoja najiskrenija pasija
zaljubio si se u stidljivu usedelicu iz ciganmale

žojka
zajebi klovnove iz grada
nisu ti ravni preispoljni maroni
noćas si uvošten uneo semafor u stan
polusvet je odavno zaspao lakim polusnom
a ti buljiš u sijalicu koja uz prasak stakla pregoreva

žojka

pola čovek – pola lav


 


недеља, 8. фебруар 2015.

roršahova projekcija sreće















        ovako nije bilo veselo još od ’41.
      
fine su ivice
plišanog jutra, kao iz bajke
gumiranog princa rolaju
u ćebe i filuju lingvističkim
grubostima, raskršća su slavnih,
tek rođenih pod obroncima
sećanja, mreti za čast i pakost,
nikad ne nositi pantalone ispod
oblaka, a anegdotu o klovnu obavezno
prepričavati na času veronauke,
rebra su nam zlatna a koža nam
jaka ko u guštera, ne vezujte laso                                  
u ponedeljak i nedeljom ne bacati
metafore u kontejner, ribu
usoliti i pojesti glavu, decu
pohovati na suncu, misliti na
potomstvo i uvek, uvek
raditi za dobrobit čovečanstva,
maska zoroa čeka te na pijačnoj tezgi,              
adrenalinski šok u javnom klozetu,
udri u bubanj veš-mašine za buncanje,
ispaljuj svoj lepršavi roj pink konfeta
maramom trulo zagovnjenih sumraka,
želja mi je da ostarim sutra i ne
umrem kao bedni mesečar eona,
zato raspirujem dim iz glave
čeličnog bizona i znam da me
voli jedna lolita, ispod
suknje brodić nasukan na
sprud robinzonovih mošnica,
zato ne čekaj me mrtvi albatrose           

kad pojedem sav sumrak
                     postaću  podlac i nitkov




петак, 6. фебруар 2015.

poetska fiskultura





















ono što te ne ubije, to te lepo oblikuje

tih dana
krici su dopirali iz prigradske teretane
lirski subjekt
radio je neosimbolističke vežbe
preskakanje vijače
uski sklek
ruski sklek
tigrov skok
preklopljena špaga
mrtvo dizanje
let mrtvog albatrosa

onda je lirsko "ja" zaleglo na benč
jednoručno iživljavanje sa tegovima
dvoručni teg na ravnoj klupi
levitacija sa vizijom trojeručice
sve pod budnim nadzorom
instruktora za metričku pravilnost
onda se latilo definicije
4 kvarteta za bicepse sa bučicama
3 sonetna venca za tricepse
1 kosovski ciklus za zatezanje guze

naposletku
fina izdefinisanost sintakse tela
vidno uvećanje leksičke muskulature
efekat opalizacije duž ramenog pojasa
grudna harmoničnost metaforičkog koša
semantička slojevitost bi-tri-kvadri-cepsa

tih dana
blicevi su sevali iz medija centra
okružen prsatim manekenkama 
uljano zaošijan lepršavom trakom
sa visoko podignutim peharom
na pobedničkom postolju
za
mistera poetskog univerzuma

lirski subjekt je pozirao
sladunjavo se kezeći auditoriju


uz spontane grčeve asketizma 




недеља, 1. фебруар 2015.

memento mori














neki su vojnici pratili žene
cupkajući na štulama
sa patrljcima amputiranih nogu
u bledim vijetnamkama iskrzanih kragni
pohotni invalidi prezreni od sveta
zaboravljeni od majčice države
koja im se materinski popišala u zdravstveni karton
onda su zbijeni u čopore obdelavali kafilerije
nadajući se dobroj komadiški slanine
ponosni sindromaši topovsko meso psi rata
veterani unapred izgubljenih epskih bitaka
ničega nema epskog kad vam granata pokida telo
ili kad se u bolnici probudite sa erekcijom

ako fali ruka, ništa strašno, nećete igrati bilijar
ako fali noga, ništa strašno, nećete igrati stoni-tenis
ako fali glava, ništa strašno, nećete više razmišljati

neki su vojnici pratili žene
cupkajući na štulama
sa patrljcima amputiranih nogu
u bledim vijetnamkama iskrzanih kragni

iza njihovih glava pomaljale su se u dimu ruševine
jurišnici sa nožem među zubima krvožedni kandelabri
stenjale su gusenice đubretarskih kamiona u zoru
parkovi su odisali svežinom posmrtnih humki
zvezdana noć rafalno je milovana cvrčcima

prizori koji se mešaju sa telima koja nisu tu
boje koje su pastelno gasile ulične svetiljke
mirisi gustih ugrušaka izbegličkih sećanja
zvuci pobedničkih bliceva fotoreportera

i ukus pogani jedne silovane zemlje