недеља, 30. јун 2019.

kruna od slame



u svojim snovima metodičan sam
kao mesar u silovitosti prvog udarca
kao balerina pri okretu na vrhovima prstiju
jer kad sanjam svoje smrti i odricanja ja ležem
u čistu postelju, na jastuk boje magnolije i režim

o snovi, moji verni psi
psi ljubavi i neutoljive mržnje, vaše šape mi
miluju očne kapke iznutra, jutrom ližete mi zenice

jer telo sam milovano vazduhom, okupano pljuskom
zapaljeno ukresom otpadništva: abdiciram krunu od slame
telo zakopano u zemlju, razraslo u koren dublji od svakog
razočarenja, telo požude i detinjastog zanosa

u mojim snovima nema dželata
nema suvišnih pitanja i nedoumica. samo želja
da se naslađujem svojim slavodobitnim porazima
u mojim snovima ravnica je beskrajna i pusta
kukavice su kukavice
                                  sa jajetom u tuđem snu

u mojim snovima sutoni su malaksali
jagode su uvek s druge strane

u gustoj šumi razvratnika i samoubica
iz koje se uvek vraćam na prstima

žmureći na dah


недеља, 23. јун 2019.

obraz


na toj prepodnevnoj vrelini
kada se tope sladoledi u izlozima
kolačarskih radnji

i kad se šetač povlači u hladovinu
osluškujući bilo sipljivog grada

slučajno pred zgradom javne uprave
naiđoh na nešto nesvakidašnje

na trotoaru, gle vremena luda: o b r a z !
spolja gumiran i elastičan, malo nagnječen
dok iznutra još mu vlažna i topla sluzokoža

kud ću – uđem u zdanje sa trobojkom
levo-desno, iz kancelarije na hodnik i obratno
odozdo-nagore, sprat za spratom

izvinite, gospodine, je l' ovo vaš obraz?
gospođo, ispao nečiji obraz, možda vaš?

gledaju me svi u čudu
šta trabunja ovaj mamlaz, kakav obraz.

kad malo izbliza vidim – svima usukana lica
ko na neživima provide se kutnjaci i plombe
svima nedostaje rođeni obraz (nekome oba)

i niko ne haje za ovaj moj, obraz lutalicu.
kud ću, šta ću – do portira koji me sasluša
i pokaza kažiprstom (pokretom
kreacije adamove sa renesansnog platna)

na prepunu korpu u uglu toaleta
(ovde, gospodine, slobodno bacite svoj)

u masi maramica, tampona i drugih obraza
koji poput ribljih filea izdišu na gomili

izađoh na trg i zafrljačih taj kožurak
macama i kucama u slast.

u zemlji u kojoj svakog malo pa
zasvrbi nekad ozbiljno lice

a da ne zna ni ko ga češa
ni ko mu šamare u prazno lupa.



понедељак, 10. јун 2019.

ono što te čini posebnom


ono što tvoje usne čini
tako istrajnim pred ugrizima
nije ni ta nepotkupljivost
pred nakaznim protuvama

nije ni taj zavodljivi palacaj jezika
između harmonike od blistavih zuba
na svadbama punim obesnih sinova

nije to ni ova konjušarska buka
pod kumulusima vikend zapleta
ni mušičarenje dokonih ribokradica
koji danonoćno obdelavaju svoje
statuse na društvenim mrežama

ono što te čini zaista posebnom
među tim sociopatama i amebama
to je taj slatki prezir, devojko

prezir i neuzvraćena ljubav prema svima
koji sad negde zarivaju svoje ugrize
u sopstvena leđa, crvena od ujeda,
koji i sada jure svoju repašku
u koloritnom lavirintu sujete,

tvoja je posebnost, devojko
tamnica za sve njihove vlažne snove,
tvoj je prezir vekovima hranjen,

i ti nekad beše reanimirana euridika,
plutajuća ofelija, nadrkana emina,
potrovana julija, santa maria sa
romantičarske duplerice, sisata
kolonijalna hana s pramenjem
od vanilje, raspuštena jezika.

njegoševa prevrtljivica-nevera koja
zbog kratke suknjice biva silovana
govorom političke korektnosti,

feministička opatica u gluvoj sobi
superrevolucije matrijarhata, parohijalna
amazonka zaključana lisicama braka,
klara cetkin, balsamovana heroina i
julija kristeva, rodno-suicidna
bombašica pod lažnom burkom
na pijaci sa čipkastim donjim vešom.

naša isidora maglokrvna, neutešna
korespodentkinja norveških fjordova
i fotoreporterka svih epitafa u korove
obraslih krstača palanačkog groblja.

salemska veštica u ime naroda
izvisila u toj američkoj selendri.
dadaistička društvena svojina iz
manifesta za dugovečnost ideje.

poživotinjena milica dugotrepavica
zarobljena u sadomazo čitankama,
odmah pored devojke brže od konja,
genoinženjeringa arijevskog folklora.

sve naše anonimne virdžine pale za
slobodu otečestva i svetsku revoluciju.
naše jefimije knjigovezilje za sve naše
mučenike i sve naše ideološke krvnike.

bezimene majke hrabrosti i zabrađene
svetice, golih grudi naslikane slobode,
sve petrije, venaca pletilje i penelope
iz naših porodičnih crnih hronika.

naše maturantske fejsbuk lepotice
nasmejane pod blještavim kičom.

tvoja je posebnost, devojko
tamnica za sve njihove neutešne
snove, tvoj je prkos vekovima
sakaćen i ljubljen,

ono što te čini zaista posebnom
to je taj slatki prezir, devojko
tvoje su usne crvene i bride nad
ugrizima zabranjenog voća,

tvoja je budućnost uvek bila
utopija od trnja i meda.



субота, 01. јун 2019.

noćne životinje


od istih pitanja
koja vrebaju slučajne goste
sačinjeni smo u vremenu
tek malo posoljeni po sredini glave
dugom pauzom usred mišjih razgovora

od istih reči
samo malo drukčije složenih
šišarke koje ciljaju noćne prolaznike
sazdani smo šetnjom pri povratku kući

hodaš li ovim parkom u noći
gost si svemu a prolaznik samom sebi
zver se već umirila u mojoj presnoj utrobi
kao i taj naopaki mesec razliven nasred bare

nalik svakoj proživljenoj sumnji
koja odzvanja koracima pored prazne klupe
u mrlji jedne vrane koja svija svoje gnezdo
sa šupljim lešnikom u kljunu

negde i taj nokturalni spomenik
izrezbaren od krzavih noktiju granja
kojim dugovrati vrtlar grabulja postelju
                                                   od lišća

svetilište tajno za umorne i krhke ljubavnike

bez imalo stida
sa mravom što kotrlja se niz čelo
moje vreme i ja prolazimo ovuda

naš korak utiskuje sećanje duboko u stablo
kada smo urličući na neke zalutale nam zvezde
gazili repove sopstvene duše



петак, 24. мај 2019.

rane


zbilo se iznenada
njegov pokret desnice širok kao osmeh
sa kratkim cimom, trzajem iz zgloba
zarivši taj lepi nož u moju prolećnu utrobu
dekorisan ružinim laticama lobanjama i zmijama

okrećući tu metalnu čeljust u smeru kazaljke na satu
zidnog časovnika u bakinom starom kućerku

okretao i svrdlao do malaksalosti ruke
dok sam ja stajao tu na pločniku
sa izbušenom rupom rasporenog stomaka
malo iznad skvrčenog pupka

stajao i čudio se njegovoj neverici –

zašto živ sam na krajevima ovih stranputica?
zašto sam još ovde ne pobegavši negde u tuđinu?
zašto se još uvek odlično sećam svega
                                       čega su se odrekli drugi?

otišao je postiđen mojim spokojstvom
otišao sa svojom krvavoznojnom podlakticom

ne znajući da sam ja
sa svakom pesmom ko
sa otvorenom ranom
                               posred sirove duše

ah, umirao dosad, umirao bezbroj puta



субота, 11. мај 2019.

kuća za pesnika



ispod ovog parketa
ne kuca nijedno izdajničko srce.

moji ormani ne kriju viseće kosture.
prozorska okna nemaju otiske
rogova i kandži.

ne posipam kosu pepelom.
nemam svoju tarot kartu.

stolice moje ne šepaju.
zidovima nisu izbijeni zubi,
lusteri nisu
                kreštave čavke.

volim svoj kreativni nered,
svoju katedralu od zaslona knjiga.

moja odeća je čista,
mahom prugasta i crna.

moja obuća je namazana
i napunjena hartijom.

moje sobne
papuče

ne gaze ni po čijem licu.

moji snovi nisu krckalica
koja drobi
bespomoćnog proletera.

i ko si ti da sudiš o meni
i mojoj
talačkoj usamljenosti?

troja su vrata u mom domu.

jedna za kralja svih prosjaka.
nikad ne izlazi napolje praznih ruku.

druga
za filistarsko nahoče (kopile).

pred trećim vratima je blistava zver.



четвртак, 09. мај 2019.

povratak



malo i ta stolica,
razigrana u ćošku sobe,
ume da prevari lakoverno oko.

zaljuljano stablo u dvorištu,
dunja u okviru prozora,
kuća koja se nadima od smeha.

zalutao sam pukim slučajem ovde,
ljubeći pčelinje usne,
uz zvuke grmljavine u polju,

nije to bio dan za pričesti,
u blatu su promicali volujski točkovi,
svadbena povorka, dim vijori iz stare crkve.

umotan u bele čaršave na vetru,
sa tim pokislim licem sraslim u godine,
sa lastavičjim gnezdom za čelom,
sa gnjilom jabukom u džepu,

možda i nije sve zauvek izgubljeno,
možda sam pokisao s razlogom,
vraćajući se pijan s večeri u rano jutro,

zalegoh tada u raskvašenu zemlju,
zemlju pustih grobova i raspričanih mejdana,
u mojim nedrima tutnjao je
karavan trgovaca i topot vojski,
lila je stoletna kiša.

usnio sam krajolik svoje duše,
njen zvonki glas u klokotu česme,

imala je za kim da žali, ta ponornica
skitnicu jednog koji je gonio vetar

pred svojim
pogorelim domom.



понедељак, 06. мај 2019.

mi smo sa mladine strane




                     Nećemo ostati na kiši
                     a nećemo ni unutra.
                     Pa gde ćete, jebemvam mater.
                                Aleksandar Ristović


trebalo bi katkad opustiti ruku
pri pisanju, rasplesti jezik iz čvora
protegnuti papke, figure radi,
telesne vežbe raditi sa jezikom
kao sa vijačom.

nepovratne su samo reči glupaka.
pametan meri po učinku tuđe gluposti.
jezik, dakle, prilagoditi usnoj duplji.
a ne nosnoj ili ušnoj šupljini, ne dao bog.

misliti uvek svojom glavom, ali suditi tuđom.
evo kako: svaki uradak čitati neistomišljenicima.

ako je njihov sud pohvalan, a rukoblud skroman,
tad ćeš znati da li si promašio metu ili odstojanje.
e sad, ako je njihov sud rđav, a rukoblud po meri,
tad ćeš promašiti metu, ali pogoditi sve ostalo.

najbolja knjiga je tek savršeno izglačana pukotina.
lepota je uvek u survavanju, nikad u u uljuljkivanju.
onaj ko misli da je lepo u lagodnosti i trljanju nosa
neka odmah profućka i kalfisanje i spisateljski zanat.

lepota je uvek u blagosiljanju nemoći i samoizgonu.
pisanje je gozba koja se služi asketskim strpljenjem.
teško je naravno suditi o drugome ako i sam nisi,
katkad, žrtva tuđe dobrote ili snishodljive klevete.

neko je već kazao da dolazi vreme malih pesnika.
i od najmanjih ima još manjih, kvantnih partikula
koje se prilepe za kolajnu nekog nacionalnog barda
da bi i sami muvlje upali u antologijsku kupus čorbu.

ako želiš da budeš nagrađivan, ne zameraj se nikom.
ako isteruješ svoju pravdu, vremenom postaćeš klovn.
kada dobiješ i tu nagradu, ne zahvaljuj se baš nikome.
budeš li u prilici da budeš viđen, glumi ravnodušnost.

ako pišeš o ljudima, zapuši nos i isturpijaj kandže.
ima nečeg animalno refleksnog u ljudskoj naravi,
ako pišeš o vlasti, zapuši i usta i spremaj se za put
koji dobronamerna saplitala izgnanstvom zovu.

naposletku, čini sve po sopstvenoj želji.
nikada se nećeš dopasti gomili a ni sebi.
rekoh, nepovratne su reči samo glupaka.
pametan meri po učinku tuđe gluposti.

porekni sve kada dođe vreme prozivke.
ne daj im povoda da te uznose i kude.
nepozvan si gost na sopstvenom opelu.
uvek je lepo imati prijatelja na sprovodu.




петак, 03. мај 2019.

balast


dok je drugima pokazivao rite
svoje davno iznošene ličnosti:
ištipani su moji identiteti, reče,
zagledan u boju sunca na umoru.

da li da verujem svom pogledu?
zapitaše se taj usukani pustinjak,
dok mu je jedna fatamorgana nikla
na mršavoj čašici kolena kao cvet.

kršten sam ovom lepom anatemom,
imena mi, sve je u rastakanju svesti.
u prokletstvu svakog prekornog jutra
istopljena je rubna ledenica mog sna.

presaviti um da bih se oslobodio jada,
da bi se jedna ptica vinula put neba,
u bezglasju neporecivog, u nasilju
tišine, razmrljati svoja varljiva lica.

a putevi su mnogi prividom utapkani.
iz gomile jedan magarac tumara slepo,
u njegovim bisagama je sve ono što
jedna duša može poneti preko vode,

sve ostalo je laž.



петак, 26. април 2019.

pustinje


treba se skrasiti
u ovim pustinjama bez vetra
u ovim kišnim jutrima bez zaklona
među telima jednako promrzlim od nade
u cirkuskom blatištu, među trapeziste sa
krilima anđela, pod ljuskom oraha u voćnjaku,
spiralnom ljušturom mekušca, u tim retkim trenucima
kada muzika opušta rastrojena čula i zavodi tišinom
među potonje otkucaje lepog srca na bolničkoj postelji
u sladostrašće vernika i bogobojažljivost osuđenika
u nesanicu poslednjeg dana đačkog raspusta

treba se skrasiti
u svemu što miriše na baštensko cveće, među mrave
koji pronose hlebne zastave neupitnosti, u žitna
polja koja se talasaju na suvom povetarcu, na vrelom
kamenu koji zapljuskuje blato sa avarskih kopita,
među izbegle slovene koji naseljavaju hipermarkete
među ulične cigane koji umakoše svim običajima sveta
zanoćiti u noći bez meseca, bez svitaca, doručaka na travi

putovati između koraka
opisivati maglu između redova knjiga, zgušnjavati sa
kesicom čaja, prelivati oparenim grudima vlažne usne
zamišljati bliskosti, gonetati odsutnosti i pratiti progonjene u
vagonima koji jure sibirskom ravnicom daljinom beskrajne stepe
treba ići brže od slika, slaviti svetu čulnost između dve ljubavi
a obe su načete kaznom bogova i pohotnom rugalicom satira

ako sam i bežao, bilo je to samo daljinom pesme
kroz nepregledne pustinje i zaboravljene humke
na puškomet od stradalnika, ispred stroja reči

blagosiljajući u sebi svako zrno


среда, 24. април 2019.

incidenti


glava je rasklaćena u cegeru,
umotana u listove kupusa i mlad luk.
nekada i trajno ostane u torbi.

jedna je ruka ostala među veknama hleba.
sveže odsečena do ramena u pekari.
obično bude levica, pravila nema.

naočare sa očima su se zaboravile
u preklopu novina.
niko više ne gleda ispod mršavih naslova.

devojčica sa obručom nije
više nikakva tajna ulice, nikad nije ni bila.

nema ovde uznemirujućih muza, niti
melanholičnih zaseklina senki u beskraju arkada.
perači prozora su oprali gradonačelniku zube.

neka zverka se umiva na gradskoj česmi.
narandže su oglodane su oglodane su oglodane
glodalicom crnog pauka.

ulicom nadolaze žitija šićardžija.
pod njihovim stopalima zveckaju taliri.
njihovim novcem kupuju se duše za jedan groš.

iz moje aorte prhnule su dve vrane svaka na svoju stranu.
na njihovim kljunovima je pisaljka koja razrešava ovu šaradu.
iz moje lobanje nadničari žure domu svome.

zaista, zaista
moje su kosti razbacane u pseće sokake.
u kasapnici krvare moja ranjiva jutra.


среда, 10. април 2019.

samoniklo



istorija je samo niz nedela ubica sa čvrstim alibijima
                                                           Milan Đorđević

dok pokušavaš ugoditi svima
to je kao da mešaš sirće sa sokom od limuna
koka-kolu sa ruskom votkom, pelin sa medom.

isto i kada pokušavaš da ugostiš orakula
kafenim talogom šoljice poklopljenom o novine.

ili kao kad praherom teraš obade i brabonjke
dok se na suvom vetru razapinje tvoja kožurina.

misli ti se znoje pod čelom, zujalice pčelinjeg saća
na rendgenskom snimku vidim svoje udomljeno štene.

nemir si, blesavko, dok propadaš u postelju dana
na mestima toplih ulegnuća spavaju promrzli cigani.

možeš misliti koliko je napolju razmrljanih duša
svaka indigo-kuća krije tragove preslikanih koraka.

negde u dnu svakog pejzaža vreba nerođeni slikar
u svakom komadu jutra čuje se budilnik rovokopač.

žudim za tišinom neodgonetnutih obala i kanjona
tamo gde je duh stopljen sa beskrajem i mumificiran.

žudim za pesmom iz koje će poteći samo pastrmka
tamo gde je reka stopljena sa nebom i vedrinom dana.

jer ovo je vreme oholih zločinaca sa čvrstim alibijima
u njemu smo nemirni, rastrojeni i plahi kao senke na vodi.

jer ovo je vreme u kome ne možeš ugoditi svima
tvoja zlehuda sudbina se čita na dlanu novorođenčeta

samoniklom nadom.


Kanjon reke Jerme

понедељак, 08. април 2019.

prekidi


biomehanička bića/čija su
/tela skladno ustrojena u nespokojstvu
formativnih odlivaka/iz kojih curi/ricinus ulje

ljušte im se metalne brnjice/zakivak u mesnatom nosu
vaše su ruke/robotičke proteze/balsamovane kandže
dižu/kapitalistička raspeća/revolucije/tvornice reciklata

usta im/mašine za mlevenje mesa/cmaču vazduh/u kesi
guše se/u modrozelenkastoj tečnosti/apsintu nalik

oči im/okulari televizijskih sećanja/digitalne ličnosti
sa bipolarnim poremećajem/lobotomične frekvencije
genocidni melanž/reklame za deterdžent/antibebi pilule
seksi lutke na naduvavanje/orakuli/jogini tišine

vaše smrti/veštačke oplodnje/regeneracije/bajalice
vaš jezik/softver za futurističku poeziju/totalitarizma
vaša letnja putovanja/teleportacije/eugenetike/eshatoni

nudimo akvaparkove/aušvic muzeje/netaknutu prirodu
nudimo prvoklasni kokain/adrenalinsku smrt/sajber partije

dolazim/iz kažnjeničke kolonije/na kulama stražarnicama
vise/
postutopijska strašila/trešte jerihonske trube/pada noć

budim se/
oko mene/beskrajni hologram
praznog androginog lica/

restart/ili/brisanje koda


skulptor Arpad Slančik

уторак, 02. април 2019.

mi, bezdomni


nedostižno postaje prihvatljivo.
znaš da je s druge strane, kao
tuđa obala ili planina u daljini.

nejasno postaje takođe intimno.
slutiš da je negde u tebi, kao
zaboravljen nagon, igra jezika.

nesporazumi svakako deo tela.
veruješ da su u uhu i oku, kao
letnji prelivi voda, cim ribara.

nepripadanja više nisu tajna.
osećaš da si bezbedan, kao
sisavče vučice, pod krznom.

i ti me još pitaš, ljubljena moja
zašto sam sad došao nenajavljen
u dom tvoj, u postelju našu, dok

napolju jasna oluja dostiže vek
u kojoj svi naši sporazumi truli
bukte u nama kao oproštajni stih.

neznanja više ne zavise od nas.



четвртак, 28. март 2019.

zaborav


kao svedok jednog vremena
koje u sadašnjici otkriva posledice
zaboravljenih uzroka, dok povodi vrište
kao tankoćutni glasovi uškopljenika,

to su gradovi u noći
raskršća sumnje, konačišta lake namere
izlozi želja, antiklimaksi trobojke semafora
zablude mutnih svetiljki, skverovi pasa lutalica,

o, kada bi se u svemu razotkrio igrokaz puta
planska perspektiva u daljini,
kada bi se u rubnom nedogledu instalirao horizont
kao akvarel koji razliva pravac i slobodu;

kada bi čovek baš sve zapamtio
svaki najmanji otisak svog putešestvija
sve lukave stranputice, saplitanja i izdajstva,
zaljubljivanja, opraštanja, sva svoja bekstva;

da li bi kada stigne do zida prošao snagom volje
ili bi se sam zid ojačao poduprt rukama dogme?

da li bi kada stigne do graničnika jednog obećanja
zastao zamišljen ili sujetno umarširao u novi mrak?

gradovi zakupljene pristojnosti, rentirane dobrote
u kome je svako zarobljen lakoćom svog postojanja
to su gondole razbibrige koje je slutio pesnik

da li je radni učinak pređenog puta srazmeran brzini
ili je vreme da se sačeka u koloni posle udesa na putu?

da li su ove naseobine ljudi koji su odustali od svog puta
ili skućenih mudraca koji kao gosti posećuju svoje živote?

opsednuti zidovima svoje ćutnje, okrilaćeni čekanjem,
u zaboravu ne vide prokletstvo već samo tu

slobodom okupiranu vedrinu.


понедељак, 25. март 2019.

autoportret s maskom


pred vlažnim ogledalom jutra,
(čije je ovo lice?), u suton
kada se krvave kriške sunca
(večernji enformeli u kome telo
mapira svoje odsutnosti)
premazuju preko vitraž-stakla
a buka se preliva kao potočić
nečijeg uzdaha, sa pločnika,
koracima prolaznika.

ukrštanjem ranih senki i svetlosti lampe
postajem sopstvo u sozercanju trenutka,
u tim polukoracima duša bi zaigrala polku.
ali i to brzo prođe kao nagon uzavrele ploti;

tada je najbolje napiti se zdušno i preseći
žilu kucavicu zarubljenim stihom, uživati
u gejzirima krvoliptanja, pevati i gledati
kako plamen guta plamen, naslikati svoje

lice u rasejanju;

i tada
šta možeš sa tim odsajima?

polutan-lice, (ni senka ni mrak)
naljuspana ljuska identiteta,
tišina koja poput pepela razvejava obrise.
podliz ugarka zagasle lomače.

svoje autoportrete poklanjam svakome.
zauzvrat tražim samo malo buke.

nečiji krik otposlat krišom u kutiji:
nečije mazne ožiljke poslagane po lepoti:

ova krinka traži novo lice.



четвртак, 21. март 2019.

triptih: u čast pesme


igra (pre pesme)

prvi pokret krije se iza
nesmotrenosti, uvek iste, lažno
rodoskrvnuće pažnje.

drugi dolazi pre prvog,
hotimičan a uvek različit, pomisao
na lažnu prisutnost.

trećeg sam se uvek bojao.
ne znaš da li biva sad ili naposletku.
ove ruke bi ka nebu da se granaju.

ova igra nema imenovanje.


zaborav (posle pesme)

u vinu je istinski zaborav.
zlatni pehar nasut u zdenac koji preliva.
tamo dole nešto diše naopako.

nešto se uspinje naglavačke.
vraća ustima vino u ispijen pehar.
zaboravom jezikom je pomućen.

pesma je zgorušica.


u čast pesme

toliko mastila prolivenog uzalud
toliko kašljucave sujete u zadimljenoj
koverti,
u kojoj je telegramskim stilom
izjavljeno saučešće pesniku povodom
svetskog dana poezije,

čak i tada, čak i tada,
on ne odustaje od razigrane melanholije
od papirnatih giljotina koje će možda
odseći krilo jednog noćnog insekta,

ali noć je čudna mešavina stilova,
(pastiša i kriptocitata),
nikada ne znaš ko te dopisuje i zbog čega,

ima tu i muzike i zujanja i uzdaha i smeha,
nešto malo odisejevog ožiljka iz detinjstva,
ahasverove rugalice i slobodnog džeza.

monodrama jednočinka u kojoj se
glumac smeje i smeje bez prestanka.
(prodanim dušama ili martirima?)

uvek neko na samrti a neko hrčeći spava,
mrtva ili živa: šredingerova mačka.
telo u slobodnom padu (deža vi).

kad se ova igra bude završavala
a jednom se mora završiti, makar sa
dečjom trubicom na usnama arlekina,

ostaće samo pijani mesec ko orubak hleba
zaliven ćutanjem,
kako drugačije da bude.

poezija je mrak koji zrcali ovu nigdinu
odražavajući privide do u beskraj,
kao u vašarskoj odaji sa krivim ogledalima.

samo ako je imaš čime održavati budnom,
vatru, poeziju, podno rebara: pticu.

ona će živeti.