петак, 24. мај 2019.

rane


zbilo se iznenada
njegov pokret desnice širok kao osmeh
sa kratkim cimom, trzajem iz zgloba
zarivši taj lepi nož u moju prolećnu utrobu
dekorisan ružinim laticama lobanjama i zmijama

okrećući tu metalnu čeljust u smeru kazaljke na satu
zidnog časovnika u bakinom starom kućerku

okretao i svrdlao do malaksalosti ruke
dok sam ja stajao tu na pločniku
sa izbušenom rupom rasporenog stomaka
malo iznad skvrčenog pupka

stajao i čudio se njegovoj neverici –

zašto živ sam na krajevima ovih stranputica?
zašto sam još ovde ne pobegavši negde u tuđinu?
zašto se još uvek odlično sećam svega
                                       čega su se odrekli drugi?

otišao je postiđen mojim spokojstvom
otišao sa svojom krvavoznojnom podlakticom

ne znajući da sam ja
sa svakom pesmom ko
sa otvorenom ranom
                               posred sirove duše

ah, umirao dosad, umirao bezbroj puta



субота, 11. мај 2019.

kuća za pesnika



ispod ovog parketa
ne kuca nijedno izdajničko srce.

moji ormani ne kriju viseće kosture.
prozorska okna nemaju otiske
rogova i kandži.

ne posipam kosu pepelom.
nemam svoju tarot kartu.

stolice moje ne šepaju.
zidovima nisu izbijeni zubi,
lusteri nisu
                kreštave čavke.

volim svoj kreativni nered,
svoju katedralu od zaslona knjiga.

moja odeća je čista,
mahom prugasta i crna.

moja obuća je namazana
i napunjena hartijom.

moje sobne
papuče

ne gaze ni po čijem licu.

moji snovi nisu krckalica
koja drobi
bespomoćnog proletera.

i ko si ti da sudiš o meni
i mojoj
talačkoj usamljenosti?

troja su vrata u mom domu.

jedna za kralja svih prosjaka.
nikad ne izlazi napolje praznih ruku.

druga
za filistarsko nahoče (kopile).

pred trećim vratima je blistava zver.



четвртак, 09. мај 2019.

povratak



malo i ta stolica,
razigrana u ćošku sobe,
ume da prevari lakoverno oko.

zaljuljano stablo u dvorištu,
dunja u okviru prozora,
kuća koja se nadima od smeha.

zalutao sam pukim slučajem ovde,
ljubeći pčelinje usne,
uz zvuke grmljavine u polju,

nije to bio dan za pričesti,
u blatu su promicali volujski točkovi,
svadbena povorka, dim vijori iz stare crkve.

umotan u bele čaršave na vetru,
sa tim pokislim licem sraslim u godine,
sa lastavičjim gnezdom za čelom,
sa gnjilom jabukom u džepu,

možda i nije sve zauvek izgubljeno,
možda sam pokisao s razlogom,
vraćajući se pijan s večeri u rano jutro,

zalegoh tada u raskvašenu zemlju,
zemlju pustih grobova i raspričanih mejdana,
u mojim nedrima tutnjao je
karavan trgovaca i topot vojski,
lila je stoletna kiša.

usnio sam krajolik svoje duše,
njen zvonki glas u klokotu česme,

imala je za kim da žali, ta ponornica
skitnicu jednog koji je gonio vetar

pred svojim
pogorelim domom.



понедељак, 06. мај 2019.

mi smo sa mladine strane




                     Nećemo ostati na kiši
                     a nećemo ni unutra.
                     Pa gde ćete, jebemvam mater.
                                Aleksandar Ristović


trebalo bi katkad opustiti ruku
pri pisanju, rasplesti jezik iz čvora
protegnuti papke, figure radi,
telesne vežbe raditi sa jezikom
kao sa vijačom.

nepovratne su samo reči glupaka.
pametan meri po učinku tuđe gluposti.
jezik, dakle, prilagoditi usnoj duplji.
a ne nosnoj ili ušnoj šupljini, ne dao bog.

misliti uvek svojom glavom, ali suditi tuđom.
evo kako: svaki uradak čitati neistomišljenicima.

ako je njihov sud pohvalan, a rukoblud skroman,
tad ćeš znati da li si promašio metu ili odstojanje.
e sad, ako je njihov sud rđav, a rukoblud po meri,
tad ćeš promašiti metu, ali pogoditi sve ostalo.

najbolja knjiga je tek savršeno izglačana pukotina.
lepota je uvek u survavanju, nikad u u uljuljkivanju.
onaj ko misli da je lepo u lagodnosti i trljanju nosa
neka odmah profućka i kalfisanje i spisateljski zanat.

lepota je uvek u blagosiljanju nemoći i samoizgonu.
pisanje je gozba koja se služi asketskim strpljenjem.
teško je naravno suditi o drugome ako i sam nisi,
katkad, žrtva tuđe dobrote ili snishodljive klevete.

neko je već kazao da dolazi vreme malih pesnika.
i od najmanjih ima još manjih, kvantnih partikula
koje se prilepe za kolajnu nekog nacionalnog barda
da bi i sami muvlje upali u antologijsku kupus čorbu.

ako želiš da budeš nagrađivan, ne zameraj se nikom.
ako isteruješ svoju pravdu, vremenom postaćeš klovn.
kada dobiješ i tu nagradu, ne zahvaljuj se baš nikome.
budeš li u prilici da budeš viđen, glumi ravnodušnost.

ako pišeš o ljudima, zapuši nos i isturpijaj kandže.
ima nečeg animalno refleksnog u ljudskoj naravi,
ako pišeš o vlasti, zapuši i usta i spremaj se za put
koji dobronamerna saplitala izgnanstvom zovu.

naposletku, čini sve po sopstvenoj želji.
nikada se nećeš dopasti gomili a ni sebi.
rekoh, nepovratne su reči samo glupaka.
pametan meri po učinku tuđe gluposti.

porekni sve kada dođe vreme prozivke.
ne daj im povoda da te uznose i kude.
nepozvan si gost na sopstvenom opelu.
uvek je lepo imati prijatelja na sprovodu.




петак, 03. мај 2019.

balast


dok je drugima pokazivao rite
svoje davno iznošene ličnosti:
ištipani su moji identiteti, reče,
zagledan u boju sunca na umoru.

da li da verujem svom pogledu?
zapitaše se taj usukani pustinjak,
dok mu je jedna fatamorgana nikla
na mršavoj čašici kolena kao cvet.

kršten sam ovom lepom anatemom,
imena mi, sve je u rastakanju svesti.
u prokletstvu svakog prekornog jutra
istopljena je rubna ledenica mog sna.

presaviti um da bih se oslobodio jada,
da bi se jedna ptica vinula put neba,
u bezglasju neporecivog, u nasilju
tišine, razmrljati svoja varljiva lica.

a putevi su mnogi prividom utapkani.
iz gomile jedan magarac tumara slepo,
u njegovim bisagama je sve ono što
jedna duša može poneti preko vode,

sve ostalo je laž.