уторак, 24. март 2015.

dom je otišao od nas

povratak u zavičajnost uvek prinosi
male dlakave smrti
potura pod žilu jezika
vrelu so sa asfalta
uvek obraduje crnu mačku u prolazu
zacakli se svetlosni miš
u žižnom lavirintu sreće

melodije u kakofoničnom boflu
to se samo klaunovi glupo cerekaju
u komercijalnoj pomami tržišta

nove virtuelne forme zamenjuju
stare virtuelne forme

cede se dimnjaci na suncu
oko zuri kroz fišek
sladoled curi niz rukav
mutave su ove ulice
sa ivicama od plastelina

promine kamion sa peskom
zaspe te pastelom pustinje

uvek nešto biva otkinuto posle putovanja
gledaš i ne veruješ (odna)rođenim očima

dom je otišao daleko od nas!

na mestu klizišta
vrti se temelj za dobrodošlicu ko umiljat pas




петак, 13. март 2015.

tamo gde počinje pesma




















kad muzika utihne u mrežastoj opni dana
i ostane samo kap vode u slivniku da zrcali nigdinu

iz okna dopru ratoborni pokliči veš-mašine
i uskomešani slap istopi u bubnju snegove pamuka   

mnim ležeći porebarke o tajanstvenom usudu
zamišljajući fatum kao konjanika ušljiskanog blatom

nema ničeg poetskog u sumraku iza zavese
samo zalisci udaljenih pogleda kad sijalice zatrepere

roletne u hruštavo-galopirajućem tresku
izmamile su eho nalik štektanju puškomitraljeza

sobni akvareli nastaju tad u polumraku
dok se oči navikavaju na mrlje odsutnih kontura

voda iz kitnjastog bokala od porcelana
zaliva tišinu kuhinjskih noževa i ribolikih tacni

prašina bešumno veje na korice knjiga
sa lustera nestvarno visi mutno kukavičje jaje

prostori se sabijaju u mekana potpalublja
čije rašlje opliće pauk duž tršćane krovinjare

talasi žude za daljinama slepih pučina
zvezde su poput čegrtaljki u rukama deteta

tad zvuci utihnu u dubinama snovidika
za trenutak trgnut iz gibljivog žala nesvestice

ustajem bez reči i žmureći gledam 
tamo gde počinje pesma

sa svim kaprisima brodolomlja duž zidova

tamo gde pesma počinje
sa svim haringama sluzavim duž prozora

beskrajno, beskrajno plutam



среда, 11. март 2015.

čudesna sudbina mečke božane
















s jeseni kad zaigra mečka božana
propeta na zadnje šape ko panađurska balerina
oko koje ritmički obigrava bibap mečkareva timpana

pirsingovana alkom u nosnici
zaošijana kopčama i zaularena lancima
dok zvečeći drombulja bremenitim koracima

performans od kojeg zamire dah
božana izvodi plesnu figuru salsa okreta
zasipana šljaštećim kovanicama što pršte po kaldrmi

musava deca trče pred božanu
prizor mečkarskog spektakla u podne
mešavina cike i udivljenja, straha i opčinjenosti

naš je plebs sličan mečki božani
umešno razigran pod seljačkom tojagom
goropadan u praiskonskom grču poslušnosti

našeg je čovu lasno podjarmiti
podaš mu pod noge podanički ritam
slobodu da kakohoćko cupka i batinu pride

nek oseti svaku žilu ljubavi svog gospodara
svog horovođe i nolens-volens mečkara:

igraj, oj mori božano, igraj rode!



петак, 6. март 2015.

cepelin























(materijalno stanje duha naroda)

sve naše mitomanije staju u jedan cepelin
budući lakša od vazduha nacija lebdi oblacima

vazdušni brod stada i trendsetera  
ispušta gasnoguzni trag u vidu reklame za taštinu

isplovljava sa prvim medijskim mrakom
cilindrična imitacija gebelsovske propagandne arke

poput patlidžana u opetovanim stratusima
poput megalomanske pečurke božanstvene erekcije

žitelji dirižabla uživaju u eteričnom blagostanju
vakuumski pričešćeni za plovidbu zavetrinama neba

žitelji dirižabla dele istu kolektivnu ne-svest
ožigosani brojevima i omnoženi tribalnom tablicom

sabornost na brodu pouzdan je lek protiv proliva
svaki putnik dobija po jedan preventivni šut u dupe

naši su drugovi digestivna predstraža olujnih noći
njihovim snovima naratizovane su prognoze vremena

neidentifikovani leteći cirkus montija pajtona
aplaudiramo na svaki skeč na temu levitacije naroda

premda između zemaljskog i nebeskog koridora
trajno neopredeljeni - kružimo u zipovanom prostoru

ukiseljeni zemaljskim nepravdama sveta
odavno bukirani u nebeskim hotelima na bazi polupansiona
(u neoliberalnoj slici raja nema besplatnog ručka!)

cepelin je ritual našeg istorijskog repetiranja
zavera spontanog unutrašnjeg sagorevanja naroda

u njemu svi smo mi pepeo iz ikarove urne
piskutav mecosopran u glasnicama

helijumskog davljenika 



недеља, 1. март 2015.

avet nepodobnosti


i još jednom
kuda koračati u nevidelu?

s jedne strane mahovinast zid
s druge naježena provalija
napred stopala tumaraju po škriljcima
zglobove su svoje vešali o klinove
dole su užad spustili u bosonogu jarugu

porođajni vrisak propadanja
ljudska klatna zanjihana vrtoglavom nadom

s istočne strane zida gvozdeni bauk mili
na zapadnoj kapiji robotička ruka šara
reflektorskim snopom po zemlji

u ciglast prozev staje cela iluzija prostora
mrvice krvi na ljuspama maltera  

dugo su u kolonama ćutke stajali
pognutog iščekivanja
tupog pada

neveseli u prokrustovskoj praznini
prekobrojni logoraši

jedan se mužik izdvojio iz kukastih mrlja
uzdigao visoko pijuk
i presekao užad

iz provalije se čuo uzdah olakšanja

potom je kvrcnuo ljusku zida i prosvrdlao
sluzavi poredak cigli

tek toliko da promoli ruku i dotakne cvet

s druge strane neko je dojavio
s druge strane neko je izdao naređenje
s druge strane neko je iz utrobe mešalice isprevrtao malter

zid je brzo popunjen
provalija proklijala vrežom kopriva

samo je skorela ruka ostala kao grana
da visi i da svija

gnezdo
             golubova

   iznad legla zmija