klopka

ne verujem u vaše ruže

u milohvat sladunjave bezazlenosti

koji podlizuje vaše užegle usne

ne verujem u vašeg bronzanog heroja

o čije se poprsje zvonko vetrovi lome

ne verujem u vaše sikstinske kapele

čije svodove šišmiševi grozno ljube

kuda kod da krenem

ulica razjapila usta, jezikom me po trbuhu

uz kikot zagolica

pazi šta poželiš, rekli su mi radnici na skeli

gledao sam ih ko što gledam u kino plakat

spoznaj sebe sama, namignu mi cvećarka

iako, naravno, nisam verovao u njene ruže

na kraju, kad su dovezli kamion sa smećem

znali su kako da me namame kod sebe

na stolnjak su izneli pomorandže

i počeli da ih krvnički gnječe

iza raspuknute kore

pesnice su im bile

orošene sokom

nakapali su

svenule

ruže

tad i samo tad sam uživao