уторак, 27. јануар 2015.

glasnik















ne ubijajte glasnika
koji vam donosi smešno ogledalo

nije na njemu da presuđuje
čiji je odraz raskalašniji od opela

niko nije postao prorok u zavičaju
jurodivog su komesari terali motkama

nije na njemu da predskazuje
čija je istina krvoločnija od čopora                             

nema mesta gde izgnanstva ne bole
begunac će se uplesti u sopstvene tragove

nije na njemu da predvodi hajku
čija je svrha davno zapisana u bukvaru

ne odustajte od svog poraza
bolesnik će strgati postelju izlečenog uma

dokle kod žari kamenica u grudima
nije na njima da procenjuju vašu bolest

ne verujte onome koji veruje
svodnik će izjavljivati ljubav svakome

nije na njemu da moli za vaše spasenje
dokle god život visi o krojačevom koncu

svet se nikad neće oprostiti od raskalašne igre
mađioničar nikad neće otkrivati svoj poslednji trik

nije na nama da znamo

prorok će uvek omađijati svodnika
begunac će uvek postati novi jurodivi

samo glasnik večno živi u izgnanstvu






петак, 23. јануар 2015.

put do zvezda posut je pomijama























neka bi poezija htela da se čita  na letovanju, pod suncobranom,
dok osunčana glava ispija svoj krizni koktel i isisava srce limuna,
ugodno zavaljena pod jastuče za igle na rubu razvaljene ligeštule –
poezija bi htela i sama da se okupa u iznajmljenom vidokrugu sunca,
da se zrcali u plavetnilu i razlista plimskim talasima godišnjeg odmora.

zatim se, naposletku, setno vraća u grad gde bi da se ispira pod toplom
daskom wc šolje, stih po stih, fonetski u mlazu šljašteći po nuždi čitanja,
umotana u rolnu toalet papira da istekne fekalnim odvodom pod zemlju,
potmulom bukom cevi noseći otiske rektuma u otpadni sliv gradske reke,
gde bi da se sinestezira sa fabričkim hemikalijama i načini riblji pomor.



onda bi pod prisilom sistema da utekne u kanale za preradu otpadnih voda,
te da ideološki prečišćena i uredno komesarski hlorisana ponovo istekne
kroz kuhinjske čitanke i metodičke priručnike u obrazovne lavaboe i kadice.
tu bi da poruči musavoj dečurliji da ruke treba prati uvek pre svakog čitanja,
te da gordi nacion ne trpi brendirani akva-jeres prljave flaširane propagande.

potom, kad završi sa pretakanjem u akvadukte i crpne stanice, kanalima za
navodnjavanje da napoji sušne oranice i nepočim-polja stvrdnute rodne grude,
da naplavi svako bunjište, svaku piljevinu i ispere svaki gorštački kamen od
vekovnog stida pesničkog, da razuzda poplave u pustinjama nemirnog duha
i da plemenu u agoniji zadigne barku do nebeskih voda biblijske pošasti.


ne bi li i nebeski carevi uz stovolovku i abroziju i nju kao žrtveni nektar
popili u slast, dugo o ljudskoj zlobi raspravljali na olimpskom vinogorju,
izvagali svaku reč, svaki stih kao kap vode životodavne na tasu pesničke
pravičnosti, a sve da bi se uzorni pesnik-vodonoša miropomazan ustoličio
naposletku, večno jednolikim oticanjem kroz zvezdane jaruge bezvremerja.

na kraju, svaka bi poezija htela dahom olujnog vetra zasuti sušne gradove
nebeskom pravdom, iz oblaka grunuti kišonosnih, prosvrdlavši sa izvora
božanske ponornice, proročki objaviti kraj zemaljske posustalosti, žedne
preveslati u vernike, obesne zgromiti i potopiti jarosnim bujicama, a svet
da izbavi iz tamnice, okupa i izvede sve grešne na put pravedničke čistote.

a ti, brajko moj, pesniče roda svog,
imaš li u sebi to, u duhu svom, taj bogomdani vodeni žig?




субота, 17. јануар 2015.

parnasovac
















nazuva svilene papuče
oblači tesne pantalone od najfinijeg tvida
(ne nosi gaće - redovno pohodi kolonoskopiju)
potom zagrne svečani žaket i naglavi cilindrični šešir
navuče bele masonske rukavice sa izvezenim inicijalima
e sad: da l' ide na pišanje ili u kasnu popodnevnu promenadu
za njega postaje važan stilistički gest ko nekome venčanje u crkvi

živi u kućerku koji po dezenu podseća na kulu od slonovače   
u dvorištu se šeće gizdavi indijski paun raskošne repaške:
statusnog simbola besmislene lepote u potrazi za samosažaljenjem

nikada se ne rukuje sa musavim rođacima sa sela
prosjacima spusti u kesu pokoju kopejku iz tegle za sitninu      
nikada ne odlazi u megamarket bez lakeja po peru
konobarici tutne bakšiš - za sve ostalo tu je master kartica

pije isključivo ječmeni viski i puši na muštiklu
u razgovoru voli da čuje eho sopstvenih asonanci
ne voli malograđanske viceve o skotnim cigankama
nije nacionalista al' nije ni patriota bez preke potrebe

nedeljom izjutra kad sav proleterski svet kunta
voli da se išunja ispod svog toplog jogi prekrivača
otključa fijoku u kojoj nahodi omiljeno guščije pero
i satima u radnom kabinetu zavaljen nad papirusom

stihuje o sestrinstvu terpsihore, kaliope i melpomene
o božice sestre slatke parnasovske bludnice lepote
i ti slavna klio, i ti ljupka erato, i ti uranijo nebeska
primite me pod vaš lezbejski svod mene grešna i luda

i tako iz nedelje u nedelju sve tamo do svetog trifuna

zaštitnika vinogradara i zaljubljenih budala

onda se trezan od muke napije i zavapi:

lepota neće spasiti svet!






уторак, 13. јануар 2015.

zvezdana bespuća
























naša planeta je umobolnica svemira (gete)

tela su ostala mirna.
prividno netaknuta. potom:
zasuta prašinom asteroida.
zrnevljem meteora. pepelom zvezda.
ektoplazmom želatinozne sluzi.
uspavana hibernacijom, plošna.
zakrivljena nad portalom vremena.
usisana crvotočinom u vrtložni ambis.
astralno zalutala, sebi tuđa.
u prah sagorela, raspršena.                      
razvejana multiverzumom.

iščezla u eksploziji.

supernove.

ono što teleskop naivno beleži
desilo se u vreme prvih dinosaurusa.

u negativnoj entropiji vremena
možda smi svi mi nečija prošlost.

kosmička sprdnja.

(naprednija civilizacija se ne vraća kući)







среда, 07. јануар 2015.

božićni gost















"ozbiljan gospod za ozbiljnu gospodu" - viktor peljevin

kad se probudimo jednog prozračnog jutra
obnevideli od preslanog mamurluka noći
prvo će nas odati lako zamućenje na rožnjači oka:

svetlost će prodirati u lobanju kao u zatvorsku ćeliju
rešetkastim prugama u krljušnim perspektivama sopstva
samo
će suve krpe i zakpre leškariti u krvavim ispljuvcima
po nevešto oribanim podovima naše savesti
pod ulegnućem madraca od dugotrajnog ležanja
grčiće
se zgruvana sećanja na događaje i ljude koje smo izdali
u
nekom od potonjih orgijanja pravovernika
iz uneređene klozetske šolje
blenuće u nas teleća glava požrtvovanog martira
 
soba će biti šestougaona rotacija nesigurnih koraka
slepih posrtanja u klizavom hodniku

kroz ključaonicu proviriće nečije tajanstveno oko
crvenim odsjajem zažarenog dugmeta

ima li te domaćine?
ko će prvi dobauljati do vrata da otključa gostu?
ko će se usuditi da odagna sen iz dvorišta?

glasovi će prizvati mukle slogove bez reči
zazive bez imena, prošlost bez prisustva

samo će tiho, sablasno tiho

gramofonska ploča zapucketati na zgarištu tišine
u gostinskoj sobi zaključanoj iznutra

i muzika će ponovo uspavati probuđene

lagano

kao da ničeg ni bilo nije


 




петак, 02. јануар 2015.

obilaznica za deda mraza
















tzv. duh prazničnog raspoloženja
miloduh pijanstva i zloduh mamurluka

vrela krv na snežnim bankinama u ponoć
i nije mesto gde će irvasi utoliti svoju žeđ

zaobiđi ih saonicama, bradata starino
ne mešaj se u njihova tužna roditeljstva               

previše ničega u svetlucavim potprizorima
previše ničega u lažnim potpeticama ukusa  

ubrzaj saonice, samo ošini ti blago irvase
ne zadržavaj se, belobradi, duže u mestu

ne obaziri se na urbane legende o moralu
svaki gradić ima svoje izlizane antiheroje

duše natopljene vinom, barutom i snom
duše istrenirane za euforičnu gibljivost

koncem dana, presedni u nekom motelu
ne sklapaj prijateljstva, istimaraj irvase

podeli smerno poklone domaćinu i deci                   
znaš da su noći hladne a čemer večna

nazdravi pustim ulicama i golim zidovima
nazdravi praznim rečima i dugim pauzama

izjutra otidi svojim putem sa flašom u ruci
novogodišnja čarolija je reklamni mehur

uduvavanje optimizma u balon mimikrije

smeh od veštačkih suza