петак, 22. мај 2015.

oni ne vole angažovanu poeziju





oni ne vole angažovanu poeziju, a što bi je i voleli?
uredno salonski zategnuti u metastazirani šinjel, sa
medaljonom, provučenim tračicama kroz vez kaubojske
kravate, zavrnutim rukavima na tesnoj heraldičkoj majici,
kariranim sakoom i đurinim šeširom, obaveznim perom
nauljanim, guščijim, zadenutim ravno u pesničku guzicu.

oni ne vole angažovanu poeziju, a što bi je i voleli?
namazani svinjskom mašću dogorelih kapelanskih sveća
smerno oslonjeni na palacavi štap sa zmijskom čeljusti,
sa trubicom dečije poezije i drvenim konjićem što
ljuljuška oko snajperiste iz  kukavičje zasede,
metak ih sigurno neće ni okrznuti, boli ih ćorak.

oprezni vazda na škriputanja klupe nenagrađenih,
mladi im se dodvoravaju kafanskim turama citata,
želeli bi da žive i dalje kroz poeziju mlađih u eone,
zato i treba pronaći smerne naslednike, poturiti im
pirinač i proso, blago im zarotirati sirotinjsku zdelu
zabavnim ruletom, nek poetske jude prve smoče pero.

sa vlastima su prosto, treba razumeti i njih mučenike,
a isto i ti, mladi pesniče, pobratime najstarijeg zanata
kad te bratija razapne za novu pesničku pozu, foliraj
bol na zglobovima, čavli kad probodu zglobove a ti
teraj inat ko nevina profuknjača pod reflektorskim snopom:
znaj da tvoje pisanije za njih nije ništa do grešna onanija.

a onda kad naslediš njihovu tapiju, prođeš dveri i kročiš
u panteon, daćeš i ti da urade tvoj gimnazijski bareljef
za buduća pokolenja, postaćeš ime u novim čitankama,
obući ćeš i ti taj stoletni frak sa paganskim štapom,
neki će te novinarčić bedni priupitati nekad, možda i
koncem života, šta misliš o poeziji novih, mlađih? –

ne, ne volim angažovanu poeziju, a što bih je i voleo!

среда, 6. мај 2015.

pristaništa



promene nastaju nespretno
otrpljenim bolom uštinuća po telu
nesviklom na poniranja u belinu zavesa

promene dolaze s ruba pogleda
nevericom i nepažnjom jutarnjih prizora
utrnućem lakta posle udarca u tupu ivicu sna

promena je hladno retuširanje svesti
zazubljenim belegom uspomena na detinjstvo
opisanom kružnicom plovka isplivalog iz mutnog oka 

promenama nećeš uzmaći
ušuškan u zavoje davno zaraslih rana
udicama koje opšivaju pore po obodu lica

promena jeste plutajući visak
uspravljen nad trošnom udžericom doma
ispod koga se povija kran sa kuglom za rušenje

pisanje je bezuslovno urušavanje
na prometnoj čistini kad rečenica smrvi dah
ono što preostane na suvim nepcima posle stihova

vetar raspe u jarbole i dim