петак, 29. децембар 2017.

zapis poslednjeg begunca



             Treba da se krene Prijatelju,
             treba da se krene!
             Daleko je proleće sa našim grobovima,
                    daleko je mesto odakle smo krenuli.
                                                        Branislav Petrović

dok zamičem ulicama
mimo trošnih jednospratnih kuća
iz kojih sada samo zlodusi setno vire

dok nestajem za senkom sahat-kule čiji
prodorni otkucaji svakog punog časa rovare
pod mojim stopalom kao eho neumitnosti posle
kojeg tišina dugo i treperavo bruji niz pločnik

dok me stid obrgljuje i zaptiva, dok me stid greje
pod okovratnikom sve do ruba isukanih rukava
samo koraci koje zapisujem skoro pa nehajno
samo koraci koje sam prestao da osluškujem

vredi li se osvrtati za hajkom koje više nema
kad su se goniči kafanski slizali sa beguncima

kuda su nestali silni ljudi koji su gradom bežali
kuda se zvuk tih tridesetogodišnjih koraka izgubio

u kom je delu grada noćas nestalo ono malo svetla
ono malo svetla što zbližava verolomne poglede

u ovom gradu mog izgona, gradu mog ćutanja
ostali su samo koraci zaveta, tišina i zbeg



2 коментара:

  1. Одговори
    1. Opšta bežanija, generacijska obezličenost i rasap, stranačko slizavanje etc. Možda je, naposletku, sam čin pisanja nekakav vid optimizma uprkos tom opštem utisku zloduha vremena...

      Избриши