zapis poslednjeg begunca

             Treba da se krene Prijatelju,

             treba da se krene!

             Daleko je proleće sa našim grobovima,

                    daleko je mesto odakle smo krenuli.

                                                        Branislav Petrović

dok zamičem ulicama

mimo trošnih jednospratnih kuća
iz kojih sada samo zlodusi setno vire

dok nestajem za senkom sahat-kule čiji

prodorni otkucaji svakog punog časa rovare

pod mojim stopalom kao eho neumitnosti posle

kojeg tišina dugo i treperavo bruji niz pločnik

dok me stid obrgljuje i zaptiva, dok me stid greje

pod okovratnikom sve do ruba isukanih rukava

samo koraci koje zapisujem skoro pa nehajno

samo koraci koje sam prestao da osluškujem

vredi li se osvrtati za hajkom koje više nema

kad su se goniči kafanski slizali sa beguncima?

kuda su nestali silni ljudi koji su gradom bežali?

kuda se zvuk tih tridesetogodišnjih koraka izgubio?

u kom je delu grada noćas nestalo ono malo svetla

ono malo svetla što zbližava verolomne poglede?

u ovom gradu mog izgona, gradu mog ćutanja

ostali su samo koraci zaveta, tišina i zbeg