недеља, 24. фебруар 2019.

kako upokojiti karakondžulu


te ruke uvek u blagom oplitanju
moji nedeljivi saputnici u prostoru
ti štiglici nevoljnih pokreta, te vrane
srdžbe i galebovi čulnog milovanja
čiji kljunovi kuckaju po staklu sobe
(toliko ptica a nigde hranilice ni krletke)
u toj izrešetanoj baraci dosade u kojoj
prsti dobuju po stolu konjskim topotom
(deset galopirajućih džokeja u foto-finišu)
dok frkćem zapenjen na likove iz ekrana
a ispred likova zamišljam kamermana koji
češa skrotume dok zumira lice Prvorođenog
ovaj se oblizne ko pustinjak pred f-morganom
(dijagnostifikovan kao kreten na trampolini)
te gledam u nj žmirkajući pod hipnozom
premda u sebi čujem zlatopoj ptice rugalice
i zapitam se o kolektivnom obrascu ludila
(ima li delovodni broj i overen pečat na sudu)
tad svoj desetopreg prstiju u čelo zabrazdim
svaku boru ispipam ko vime kravi muzari
pa krenem da psujem toga prvorođenoga
sve vrane i galebovi zakriče i konji zanjište
(baraka se ispuni dimom čađave dvocevke)
nadglasam sve skičave orgazme po komšiluku
pištave lokomotive naprednjačkog übermensch-a
tad zapnem iz sveg glasa latinštinu svetog rituala
Exorcizamus te, omnis immundus spiritus!
(Isterujemo te, šukurac, svaki nečisti duše!)
pa da vi’š kuka i motika, bjesovi i baritoni –
za kraj izbacim srednji prst glogovom trnu nalik
naciljam daljincem pravo u srce Prvorođenoga
(u naprednom mraku uvek neka zverka vreba)
i pufnem karakondžulu u ništavilo viralno (o,da)
snu slatkom tad zasluženo se iscrpljen predam
cokćući ko odojče s palcem u ustima čedno (†)


среда, 20. фебруар 2019.

sveto mesto




dani
kao rašivene brojanice

osveštane
temporalnosti
porinute u
vodeno mreškanje
sekundare

časovnika
istopljenog u paranoji
otkucaja
kao na Dalijevim platnima

ova testolika
obeskorenjenost
podseća na
mladalačke snove

snove o nadletanju
rubova
i kliznom dahu

božanskom posrnuću
u trivijalnom
ograničenosti
sećanja

osuđenika
u vremenu sadašnjem
koji sneva
savršenstvo kruga

svoje vešalo
pokajanja

sneva o
večnosti kao o
jednom velikom
nesporazumu

nalik
metafizičkim
naušnicama
anđela
zamrznutog
na
fresci

o ljubavi
kao stapanju krajeva
otkucaja
granici topljenja
trenutka

o prekrajanju pupčane sage
koja je istovremeno i bdenje
svršetka jedne iluzije

o vodenom žigu reči
koja nalik akvarelu rastače
obrise sećanja na jedno detinjstvo

o sebi kao lutanju između
pogleda i ambisa i ćutanja i ambisa
o sebi kao osećanju odjeka jednog pada

o vremenu (o tempora, o mores)
kao
odbačenom
subjektu

u ovoj zavetnoj pesmi


недеља, 17. фебруар 2019.

izbor



             suočen sa obećanjem da ne smem nazad
                                                 Duško Novaković

moja mantra je moja žudnja

nad gradom sjajna je noć zbilja

u zvonke korake roni se duša šetača

stare cipele poput klepetala tuku

o bok ulice ljeskavo biju – otičući

iza žive ograde, iza klimave kapije

ispod koje viri uvek vlažna njuška

iza pošljunčane staze po ivicama

igrališta, iza jedne kudrave lopte

uviru u senke štafelaja starog zida

tih grafitnih ispisnica detinjstva

tog zapisa nevidljivog prosjaka

nad gradom gde ispolin jedan zeva

koga stari još pamte po staklenom oku

raspuklim lubenicama na pustoj pijaci

rasutim snovima na bunjištu iza kuća

dok zamičem za ugao stare škole vidim

pod bistom narodnog heroja kredom piše

ljubi skute gospodaru ili u tuđinu beži

nad gradom sjajna je ova noć zbilja

stare cipele nalik klepetalu tuku

u zvonke korake roni se duša šetača




среда, 13. фебруар 2019.

san izgubljenog totema


                  od kože praveći pomorsku mapu vetrova
                                                            I. Velimirac

tinja i zagasne u pogledu
na vrhovima jezika koji kruži pepelom
predskazanjem drevnog znaka
on je svetlo kojim svetionik noć u povoj vučji zavija
on je ljiljan-venac za još jednu utopljenu dušu
on je kormilo nade za još jednog begunca

a svi smo tu ljubavnici i stradalnici
nečiji sam dželat a nekom tek rođeni sin
začet tokom plovidbe, izludeo na palubi
prorok koji je ismejan od posade i privezan
za jarbol kao sveta amajlija, žig lutanja

sad sam dvogub glas i usklik koji razdire meso  
zvezdana krljušt urobora istkanog od ukletih krugova
u jednom smo podeljeni na mape ćutanja i zaborava
u drugom sam duša peščanika zrno pred osipanjem
svedočanstvo sumnje i solju podgrižen rukopis savesti

a ova krnja magla i dalje pluta jezikom dima i pepela
doziva me naglas svaku noć ista doglasnica ognjišta

nečija misao bolno zagasne u talasima pored imena
onih koje sam popisao u rodoslovu sutrašnjeg brodoloma
nadnoseći nad vodom  svoje nasukano lice, vidim
to je lice dečaka
koje zasija samo jednom i više nikada



петак, 08. фебруар 2019.

ključar i vino


insomnija je vrtoglava lucidnost, veli sioran.
toliko hvaljena mudrost nije dovoljna brana
od hira najprostodušnije gluposti, kažem ja.
niti je vreme ukras koji se trakasto odmotava
za koji se držimo sioran i ja, on sa makazama
u ruci, ja sa selotejpom na krajevima usana.

ispod kamena možda je stari ključ ili zmija.
grk aristofan veli da ispod svakog kamena
krije se političar. zamišljam ga u položaju
fetusa sa presovanim biljnim transparentom.
na njemu je nekad nešto pisalo slatko poput
kominjaka. možda je to zaista bačeni ključ.

ili je to podzemna ćutnja kamena. bunar
kroz koji se prolama krik prestrašenog eha.
nisu li reči konačnost izbora? poslednji san
jezika koji se odsanja u sedefu prazne ljušture.
nismo li svi neznanci u mimohodu krajeva?
samo čuvari vremena u kome grožđe zri.

naposletku, čega smo zbir? ovo malo jada
na pustoj vetrometini, zakotrljanog daška.
ulaštenih dijadema samodršca, na čelu tom
jarčevom. u pijanstvu rulje duša je sipljiva.
kuda idemo? odakle dolazi trag tog nomada?
znamo samo to da su vrata svuda zakopana
u zemlji. sa mnoštvom pragova.bezvremena.