уторак, 18. децембар 2018.

obećanje


 
postoji li takvo mesto
koje niko nikada ne zagradi
mesto izuzeto od satelitskog oka
od sile teže jedne njutnove jabuke
od organa sile partijske države

kojeg nema u zemaljskim mapama
kojeg nema u opštinskim katastrima

mesto u kome sam
slobodan čovek

mesto u kome sam
opasan čovek

zaljubljen u svoje nepripadanje
u svoj prvobitni greh

postoji li takva pesma
pesma o takvom mestu

za koju ne važi gravitacija teksta
cenzura urednikovog prsta
logika maternjeg pisma

pesma u kojoj sam
zaljubljen čovek

pesma u kojoj sam
besmrtan čovek

postoji li takav čovek
čovek koji živi u takvom mestu
i piše takvu pesmu

čovek koji piše
u mestu kome pripada
voljom
a ne slučajem

bez zaklona
do ljubavi

bez zakona
do slobode

čovek koji voli
u mestu u kome piše
nadom
a ne dosadom

postoji li takvo mesto?


среда, 5. децембар 2018.

polarna noć

                             za melanholike, cinike i ostale dijabolične sanjare


bordel nečastivog

šta vidiš niz ulicu
nasred trgova krcatih
ispred izloga menjačnica?

kazuj, čiji si, brate?
nad kašikom, oče?

belzebube,
svi smo tvoja luča
šegrti i pripravnici

ispovest kože

znaš, bio sam u tvojoj koži
reče mi neznanac u prolazu

ta koža, mapa osobnog iskustva
znoja nesuglasica i naslaga sumnji
sada iznošeni šinjel koga moljci grizu

puštam je u snovima kao dečjeg zmaja
koga splet nerava sapinje da ne odleti

ta koža, mera taktilnih ispovesti
koju raznose dodiri poput stenica
sada telu neprovetrena posteljina

bio sam i ja u tvojoj koži,
odgovaram neznancu

fakir koji hrče na madracu od igli

cinik

senke ogoljuju lice
hodajućeg cinika

nasuprot suncu
telo je presvlaka utega

prepoznaćeš cinika
po hodu sa rukama na leđima
po pogledu u osojnu stranu ulice

u senkama su priče cinika
oivičene pauzom

u pauzama između senki
vri pljuvačka ko kipuće mleko

ko zna naratora
ne poznaje kontekst priče

ko zna početak priče
ne poznaje njenog junaka

da mi je znati koliko
strahova od neprepoznavanja
koliko smelosti u neverici
i ćutanja nad tuđim posrnućem

preostane u korama sumraka
kad kiša kapljicama natutka glib
u betonske fusnote

a nogavicu cinika
pod stopama plaha barica
kriomice s leđa ušljisne

u pričama hodajućeg cinika
svet je uvek mazohista

đavo se u detaljima smeška

pakao je prazan, svi vragovi su ovde

karavani prolaze
promiču
seksualno frustrirana
mormonska lica
kaskaju amiši
na lepim konjima
koji frkću i balave
lepe amiške devojčice
čedne plavušice
pod ovalnim šeširićima
ćućoreći smeškaju se
promiču
askete na biciklima
sedala obloženih najlonom
suva kurca pustinjaci
subotari
orgijaju petkom uveče
pena parti, svingerski tulum
jezuiti gutaju ekstazi
na dečjim rođendanima
gle, flagelanti zamahuju
bičevima pred apotekom
tu su i bogumili
kiselkasto prde u bioskopu
samo jehove, eh, jehove
te bezgrešne barske mušice
zvone na moja vrata
zvone i zvone i zvone na moja vrata
posle posne večere
kad se molitvi skrušeno predajem
gospodo, gospodo, pristojnosti
u vatikanskom kupatilu
domino dama lično je papu
rascvalim korbačom
spenkovala

glib

nekada slabo razaznajem lica
onih koje izbacuju ulična korita.

neki noktima grebu po prozoru.
prstiju poput iglica borovog lišća.

lica su im žuta i nema a oči hladne.
ostali kad se domognu kopna, sobne
obale, uzmem papučom pa dotučem.

i nije sramota utopiti se u krevetu.
sa upaljenim televizorom koji grgoće.
lica zagnjurenog u vlažnu utrobu sna.

sramota je visiti sa lustera porubom
gaćnog lastiša dok voda na uši ulazi.

i hoda čovek ovim svetom. štapom
kojim meri dubinu svojih zabluda.
istim onim kojim razgrće trupla.

u vodi providi znak svog imena.
onog koje preostaje posle svega.
kad otisak laži postane samo glib.

pejzaži

ne očekujem ništa
moje astralne projekcije
videle su nutrinu orahove ljuske
i vratile se pune gorčine

iz šetnje vraćam se obisnut
o košticu trešnje

kao jona u utrobi viralnog kita
brodolomnik ega ili noćni autostoper
u pustinji melanholije

pripalim šibicu i vidim tebe
na striptiz podijumu
u ustima neonskog zmaja
 
umotanu u vibracije
crva koji se udavio u tekili

moje slike su samo to
suicidne želje ili blaženo pijanstvo

ponekad slušam muziku sa radija
blagi glas spikera koji u pauzi
saopštava važne vesti

ništa se ovde ne dešava uistinu
ničemu se više i ne možeš nadati

tiho ludilo ovde zri




среда, 23. мај 2018.

junak našeg doba (ciklus)


sinergija pada


valjamo se niz brdo

svako podbrežje, svaka padina

iskošena uvala

prepuni su ćoškastih tela koja se

kotrljaju



ko u smehu, ko sa bolovima u bedrima

ko po službenoj dužnosti



drž', ne daj, svako svog

prijatelji tazbina starmali saplemenici



neko se previše zalaufao pa se nabio

na mladicu četinara



neko provozao dupe po čičkovima

pa ga bište grančicama



niže mene ženi se raznizala

podsuknja



više mene cikne opštinska nevesta

tumbaju se svatovi pucajući



pop smuča na zguljenim kolenima

zadigla mu se mantija, prikočuje krstom



i pokojnika u sanduku

pustili niz brdo



trucka se zagrobije celo niz klizište

svih četrdeset dana



bež'te mrtvi

viče gradski bakalin

zajašio tuđu ženu pa kormilari



dugačka je ova padina

žali se seoski učitelj



dok se spustim u podnožje

celu generaciju izvedem na kriv put



nekad i zarate dok se valjaju

ratuju sa tumbavcima

iz susednog brda



u oblaku prašine

slave se i pokretni praznici



i porađaju se niz brdo

babice spremno uklizavaju



dok se stigne do ravnice

dete već okrupnja i osamostali se



sad je većma valjanju svršetak



bliži se litica, braćo i sestre

viče vođa ovog svenarodnog spusta



hajte vi pa ću ja za vama...





ljuljaška



martiri su pali

na podove pune prašine

sa prekrštenih krovnih greda

pali su



zdruzganih kolena

pretumbani, sa ranama na laktovima

svežih sukrvičastih poderotina



malo-pomalo ustaju sa patosa

otresaju prašinu sa sebe



rascvetani uvojci trule kose

kidaju vrpcu kože sa butine



dok se hladi čorba

          na stolu domaćina



 posečen je stari hrast

a stari majstor teše li teše



stari majstor teše u radionici

novo sedište za ljuljašku



na ramenu mu 

                         strašilo





izvan pesme



žmurim na jedno oko

drugim gledam kroz sebe

kiklopski introspektivno

onda sparujem pogled na

brata sadikua koji rola cigaru

od finog duvana i bunika



sadiku je tamni vizionar

sa spretnim rukama maga

on veruje u kraj vaseljenje

koji je za njega pitanje trenutka

raščinjenog ovim pucketanjem

žara koji plamti u dnu beonjače



ovde u unutrašnjem sutonu

razroki smo sadiku i ja

prošlost i budućnost

upareni kao svetiljka i noćni voz

gladni smo novih prizora

kompozitnih isečaka gradova u noći

besciljnih obala i vlažnih lutanja

nudista i izgubljenih kofera



haluciniram dok izdišem dim

praveći vrškom jezika kružni kolut

kroz koji jasno vidim (trećim okom)

bog janus sedi naspram monitora

u obličju moga prijatelja sadikua

bira plej-listu za zalazak sunca

suton u skerletnim bojama abažura                 

kaže on, a ja gledam dalje (iznutra)



sedimo kao deca pod orahom

golubija polutmina, veli borhesov

jevrejin, opisujući rađanje sumraka



uz zvuke  grandža ranih 90-ih, doba

koje je u našoj rovitoj duši ostavilo

kremiranu pustoš ranog sazrevanja



znaš i sam rasplet, brate sadiku

hohštapleri su svuda (u vidnom polju)

igraju se šunjalice, defiluju jebivetri

ja ćutim na dah u bestalasnom moru

ljudske gluposti,  otpuhujem pričine



uglazbili su život sa vrstom, veli sadiku

a sadiku zna, moj najbolji prijatelj sadiku

pretvarajući se, ni manje ni više, u motmena

biće koje predoseća kataklizme i pošasti

eno ga, okrilaćen iskače iz kišnog oblaka

i plaši samohrane majke sa decom



stvari previše bajkovite

za ovu tranzicionu snaf-idilu



a ja sedim u sobi i posmatram

leptira koji je usnuo tamnicu

mojih sklopljenih dlanova



daleko izvan pesme





puzzle



to je sve divno



ideološki opnokrilci

ratuju sa jorganskim buvama



seku optičke kablove

samo da se vlasi ne dosete



radni ljudi

dave se svilenim gajtanom



uljuđene životinje pare se

na tavanu



pre dvesta godina

lord bajron preplivao dardanele



a ti dragi moj



picikato

podmošnjim dlakama

na psihijatrijskom kauču



na porodičnoj slavi

cik-cak igra kuhinjskog noža

među prstima



bogovi ti vazda mokre u supu

ubacuju ti krišom viagru u kafu



čak i sada



čak i sada

posle serije neuspešnih terapija



živiš od tuđe milostinje





grad



lice nagnuto nad fotografijom

sredovečni neznanac, mladoliki starac

ili prestareli mladić, svejedno je kad

godine smrve sećanja na predele i ljude.

ostane samo srebrnast trag pod prstima

nalik grafitnoj sluzi koju ostavlja krilce leptira. 

ispod očiju onoga nad fotografijom suzna

mrlja od vunastih oblaka koji zaklanjaju sunce.

ruka gladi obrise figura na fotografiji. posveta

žvrljnuta tupom vrhuškom olovke. neizbrisiva. 

iza je bašta sa tepihom rascvetanih zumbula i

okrečenim stablima jabuke. rozeta čuvarkuće.

lopta i letnja ljuljaška. nekoliko prilika na slici.

osmeh na dečijem licu zaljuljan podno krošnji.

u daljini reka koja se useca u ostrvca od šarenih

kamenčića i plavljena zemlja nalik glini. reka

bućka nemirom podvodnih struja i klokotom brzaka.

lica sa fotografije, mladić i devojka, svejedno.

gore nad ruševinama, u dalekim brdima, nad stenom

sedim i  tananim prutom opisujem po vazduhu

krug. potom uzimam foto-aparat i zumiram.

zamišljam u dolini zaboravljeni grad.



stare civilizacije su poput školjki.

budućnost je dekadentna.





bilbord



neki pametnjaković

zalepio nalepnicu «just do it»

sa štikliranim logotipom

nasred časnog krsta



te načinio semiotičku zbrku i

uvod u hermeneutičku dilemu:



da li je krst najveći marketinški brend

u istoriji ljudske kulture i civilizacije?



ili su najki patike, po svom paganskom imenu

novi neoliberalni ritual potrošačkog vernika

koji je pobedio sve druge liturgijsko-

konzumentske prakse?



u ovo doba kapitalističke eshumacije morala

lenji su konji koji ržu sa apokaliptičnog bilborda





junak našeg doba



jednim ovlaš  potezom

zašiljene grafitne olovke

zdudano, vršljavo, rsko



skicirati

rameno-romboidnu figuru zvaničnika

koji preskače svog  podanika podguznog

koji mu se nađe nešto poput kozlića za razgi-

bavanje i hijerarhijsko samopotvrđivanje



tu je i standardni preklop ušima

noge u vazduhu raširene kao nunčake



ovom dole viri stručak praziluka iz dupeta

lapće i blajva slani keks iz ruke gospodara



sve jednopotezno

             naravno, kroki



hop-hop-hop


уторак, 6. март 2018.

katarka nad provalijom


stajanje kraj prozora. iznova.
napolju hladan vetar korbačom
vitla listove jesenje gramatike.

redak oblik pobožnosti je to.
eolski spazam, perturbacija.
šetnja ivicama gradskog pejzaža.

betonski opnokrilci sa rožnatim
krovovima. ispuštaju romor nalik
zujanju pčelinjaka. fabrički obelisk.

ispušta vonj kremiranog ispolina.
miris bolničkog joda na krevetima
razmeštenim duž parkova. gukanje

mehaničkih golubova. neobična
katarka na nebu. gvozdeno sidro
zaglušujućom bukom probija tle.

tu gde stojim. zagledan u tišinu.
u provaliju koja puca u meni. sve to
pobožno stajanje kraj prozora.

rekvijemu nalik.