недеља, 22. мај 2016.

klopka


ne verujem u vaše ruže
u milohvat sladunjave bezazlenosti
koji podlizuje vaše užegle usne

ne verujem u vašeg bronzanog heroja
o čije se poprsje zvonko vetrovi lome

ne verujem u vaše sikstinske kapele
čije svodove šišmiševi grozno ljube

kuda kod da krenem
ulica razjapila usta, jezikom me po trbuhu
uz kikot zagolica

pazi šta poželiš, rekli su mi radnici na skeli
gledao sam ih ko što gledam u kino plakat

spoznaj sebe sama, namignu mi cvećarka
iako, naravno, nisam verovao u njene ruže

na kraju, kad su dovezli kamion sa smećem
znali su kako da me namame kod sebe

na stolnjak su izneli pomorandže
i počeli da ih krvnički gnječe

iza raspuknute kore
pesnice su im bile
orošene sokom
nakapali su

svenule
ruže

tad i samo tad sam uživao

уторак, 17. мај 2016.

tek nekoliko stihova u sumrak čoveka


izlazeći iz majčine utrobe na ruke dužnika
dugove ćemo prebijati do mile volje, oče
u momentu presecanja ove pupčane vrpce
odgodićemo prvi plač za dogovor o otplati
prva kamata biće zamotana u čiste pelene

računam i na tvoje švalersko iskustvo
počinjem da zevam i sisam svoj palac

ono što nam na kraju preostaje
čvrsto rukovanje po obavljenom poslu
obavićemo cokćući odmah posle dojenja

uz sevdah i kafanske svirače

 

среда, 11. мај 2016.

nelagoda u jeziku


pozajmljeno vreme sumnje
koje se roni po rubovima poput peska
u čiji će klizno okno potonuti sve olupine reči

prazna bremenitost znaka
političaru trapez, mutavom bdenje

zar zaista nikada ne prestaje
kotrljavost glasova iza zubnog zabrana

zar se nikada ne umori
glagoljivost mrtvih na pragovima povesti

zaručnici taštine, zastavnici obrezanih simbola
počujte pesmu pobunjenog ikonoklasta
poezija je dijalekt margine

bočni udarci lome nam krta rebra
laktovi cenzora i napasanja mošnjih pojata

izađite iz svojih zagušljivih izbi
izađite iz svojih disleksičnih špilja

ne ugnjetavajte nas svojim blejanjem
ne ugnjecavajte horskim pevanjem stada

ne muljajte bosim nogama u kacama savesti
zdušno ispijajući vino naše malokrvnosti

kornjačo, nosi me brzo odavde
idu pesnici sa vinogradarskih posela
imaju baklje u rukama i maljeve za veštice

kuda drugovi, u jeziku su procep i ptica

понедељак, 09. мај 2016.

ustanička


jedan, dva, jedan, dva
hodaj ovom ulicom
hodaj
neko je nekoga okrznuo pogledom
ovo malo asfalta kojim hodamo
pod limenim pokrovom
gledaj
koprivnjača zahvatila telo
crveni osip
na rukama koje se rukuju s tobom
misli
u glavi je rovac hrani se lepim uspomenama
jedan, dva jedan, dva
zamisli da letiš
da nikada ne dosegneš ivice nastanjivosti
u krug da te sabiju
u svadbeno kolo
u obruč volujskog točka
u zmijski čvor
diši
jeda, dva, jedan, dva
inhaliraj daljinu
budi sam
budi sam
oseti dim pod nebom letina gori
zaželi mu dobro jutro
strancu pod kabanicom
kišno jutro
sve su se boje razmazale
kap po kap
čudno je sve to
ležiš na travi u nedoba
iznad tebe zidni časovnik
skazaljke nalik srpu seku snopove
jedan, dva, jedan, dva
šta je ostalo od ovog naraštaja
malo peska što se presipa u igračke-bagere
purpurnim koncem zašivena usta
jezik-mamac za krivolov udvaranja
biciklista u oku koji pedali frtalj neba
bučni su to virovi
poput laveža besnog psa
zagrizi mu njušku
oseti radost trenutka
zavoli
prvu devojku koja ispliva iz mulja
zagrli je poput sna
svi smo mi nekad obedovali u staničnoj žurbi
gazili po baštenskom cveću
šutirali loptu o zid
izmišljali razloge za prevaru
sakrivali iza autoriteta
hulili na boga
igrali žmurke
flertovali u uglu bolničke čekaonice
opasavali se ćutanjem pred pandurom
i onda kada nismo to zaslužili
prihvatali svaki šamar kao bačenu kost
i onda kada smo mi tukli
mi smo bar imali empatiju prema žrtvi
pa smo tukli jače
kao nekad kada su nas pojurili
zaljubljeni parovi kvrgavim motkama
i zasluženo iscipelarili u parku
mislim da smo tad i sazreli
skutreni u lišću
mislim da smo tad i postali ljudi
pod limenim pokrovom
ono malo asfalta kojim hodamo
jedan, dva, jedan dva
hodaj ovom ulicom
hodaj