obraz

Na toj prepodnevnoj vrelini,

kada se tope sladoledi u izlozima

kolačarskih radnji,

i kad se šetač povlači u hladovinu,

osluškujući bilo sipljivog grada,

slučajno pred zgradom javne uprave,

naiđoh na nešto nesvakidašnje,

na trotoaru, gle vremena luda: o b r a z !

Spolja gumiran i elastičan, malo nagnječen,

dok iznutra još mu vlažna i topla sluzokoža.

Kud ću – uđem u zdanje s trobojkom,

levo-desno, iz kancelarije na hodnik i obratno,

odozdo-nagore, sprat za spratom,

Izvinite, gospodine, je l' ovo vaš obraz?

Gospođo, ispao nečiji obraz, možda vaš?

Gledaju me svi u čudu:

Šta trabunja ovaj mamlaz, kakav obraz!?

Kad malo izbliza vidim – svima usukana lica,

ko na neživima provide se kutnjaci i plombe,

svima nedostaje rođeni obraz (nekome oba).

I niko ne haje za ovaj moj, obraz lutalicu.

Kud ću, šta ću – do portira koji me sasluša

očinski brižno i pokaza kažiprstom (pokretom

kreacije Adamove s renesansnog platna),

na prepunu korpu u uglu toaleta.

(Ovde, gospodine, slobodno bacite svoj)

U masi maramica, tampona i drugih obraza,

koji poput ribljih filea izdišu na gomili.

Izađoh na trg i zafrljačih taj kožurak

macama i kucama u slast.

U zemlji u kojoj svakog malo pa

zasvrbi nekad ozbiljno lice,

a da ne zna ni ko ga češa,

ni ko mu šamare u prazno lupa.