четвртак, 17. март 2016.

petao istine


obudovljena reč
sastrugana sa krestavog grla

podleće
od uha do uha
noseći u kljunu zavet svetu

vabljena pred izbore
posutim zrnevljem kleptokrata

srubiše joj jednom glavu
uhvaćenoj u laži

ne mari, uzlete opet
odlučnija no ikad

na vrata svačije nesreće
pokuca

nahranjena
poltronstvom naših dana

živinče
u kavezu plitkog uma

video sam je na trgu
sad već kao odraslu zver

propeta nad govornicom
podrasla joj nova kresta  

više ne kukuriče
sad deklamuje
                           
uz ovacije ko-piladi

недеља, 13. март 2016.

sunovrati


u ovim vidicima
stucanim nedobronamernim jutrom

prizorima
nazubljenim krckavom prašinom

poguranim svetlosnom igrom svanuća
kad nebo dockan probuđeno zeva

smaragdnim prorezom razdanjenog oka
ovim vidicima ushita i sunovrata

osunčanih slavoluka na gležnjevima grada
pijanaca što po zasluzi jednonožno balansiraju

tako pođosmo u grcavu besputnost
u ozvezdana idolopoklonstva na kapije groblja

u ovim vidicama oblaka i ružinog cvata
ovim zavojnicama kostolomnog valjka

pravilno poravnatih svinjskih njuški

kerovođa izgubljenih u magli
baršunastog dozivanja uvlakača

slike se u oku lome ko ih može posložiti
paradne istosti otuđene različitosti

u ovom gradu omutavljenih paralaža
svako ima svoj mali svet i u njemu krletku

među senkama starih olupina
na krajevima sunovrata

hodam i dišem i volim ono 
ono što zauvek ostaje u vetru hartije

ništa više

петак, 11. март 2016.

igre gladi


tih noći osluškivali smo
ulicu

nečija tela senčila su
kapije

u mlazu svetiljke
kroz bodljikave čaure
kestena

urasla senkama u zid
zalutala
u tuđe dvorište

kikot nestašne dečurlije
u krađi jabuka

razgaćeni kralj pajaca
domaćin

trčao je neprebolno

tešismo ga psovkama
dok nam je pesnicama odmahivao

on i sada trči kao nekada
u senci najsočnijih jabuka

koje su iz majica ispadale
na beton

jabuke smo silovito u zid
zabijali

prometnuti u godine
nabijeni plodovi detinjstva
trule sad u mraku

noćas
u mlazu svetiljke

stablo svrdla iz kamena
dečak opet beži niz ulicu

bežim za njim

четвртак, 3. март 2016.

sofisti


prvi je uvek
postavljao prava pitanja
u pogrešno vreme

drugome su odgovori
stizali u pravo vreme
uvek pogrešni

treći ih je učio napamet
zaboravljajući pitanja

četvrti je mudro
klimao glavom

peti je mudro
vrteo glavom

šestom su rekli da ćuti

sedmi je postavljao samo
retorička pitanja

a možda su odgovori u nama
oduvek precrtani nevericom?

upita

možda su pitanja bila lažna
oduvek služila za sakrivanje istine?

ostalih šest ga zbunjeno gledaju
deljući suvarak

pitanje je ko smišlja pitanja
kome odgovaraju isti odgovori

izusti osmi
pripaljujući lomaču

dok deveti već uživa u prizoru plamena
i ne znajući o čemu se radi

deseti konačno postavlja
pravo pitanje

ko je sledeći?