недеља, 29. септембар 2013.

ožiljak-tattoo






Onaj koji dobijaš rođenjem,
mali beleg na temenu,
signum diaboli,
kao pripadnost
plemenu, veri, naciji

mikročipovan,
lobotomizovan,
ustadovljen,

mali potkožni san,

budi te nežno šapatom
izjutra
tihi zvuk metala

svrdla ti korteks
misao
zavet o žrtvovanju

vekovni krvav pir
što
dušu ti rezbari

dletom starog majstora

tuđom krvlju potpisuješ
potom
svoj prvi

izložbeni rad



петак, 27. септембар 2013.

jugonostalgija

                                                                                            
                                                                                                Vešto upakovan voditeljski grob 
              iščitava vest o trijumfu banalnog
              nad svakodnevicom
              belih medveda,

              negde iz sobnih dubina
              zloduh istorije
              pušta maglu
              kroz zvučnike ekrana,

              i nema šta puno da se priča,
              svrbi nas pod pazuhom
                                                       drug tito,
              tito-ti to nas zajebavaš
              putem nacionalnog servisa,
              svaki put kad kučke
              fleširaju hipotalamuse
              naroda privatizovanog
              i bednog,

                                                                                                  pingvini se odma' grupišu
                                                                                                 u boračku formaciju: 4-4-2,
                                                                                                  bake raspletu kašikare,

                                                                                               a konjuh počne da stenje…

                                                                                               pod točkom/žrvnjem/kobilom

                                                                                               istorije


  
             
             

понедељак, 23. септембар 2013.

ludnica

Ova nema zidova,

košulja sa kopčama dugih rukava,
od istog materijala sašiveni su
radnički kombinezoni,
nema rešetaka na oknima,
od istog metala sliveni su
službeni automobili,
nema dežurnih sestara i doktora,
sada su to šalterske službenice i
neoliberalni agenti osiguranja,
nema terapija i elektro-šokova,
sada su to kladionice i rijaliti,
nema halucinacija i opsena,
stvarnost je senka virtuelnog bota,
nema dijagnoza i anamneza,
bolest je banalnost umirućeg baga,
nema istine u komunikaciji,
mreža je omaž enciklopediji mrtvih,
nema osećanja u leksičkim čiodama,
korisnik je za sva vremena odsutan,
nema ni sećanja na nepočinstva duha,
ni metafizike u zaumnoj praznini tela,

ovde,

nijedan klovn vas neće zasmejati,
nijedan rapsod vas neće razuveriti,
nijedan bard nanovo zamađijati,

nema ničega, u stvari,

sem civilizovanih ludaka-konvertita.







среда, 18. септембар 2013.

novi društveni ugovor

 
Neće ti dati ni mrvice sa stola,
baciće ih muvama,
ni kafenu mrlju, grumen soli,
skoren trag kapi prosutog vina,
olizaće sa čabrom domaći poltroni,
ni rupe opušaka na mušemi,
gledaće kroz njih tuđa
međunožja,

neće ti dati ni koricu hleba,
suvonjak drčnih razjapljenih usta,

ogrižak okrajka, prah ustajalog mesa
skapalog u čađi pekarskog roštilja,
baciće svojim proverenim psima,

ni kost zagrcnutog grla,
ni košticu besplodnu u glibu,
ni praznu, izgaženu semenku,
baciće u kavez
                       očerupanoj
                                        ptici.

jednom
kad se budu smilovali
možda i tebi bace milostinju


k'o mutavom prosjaku, jedaču greha,

gledaj samo da zahvalnost iskažeš spretno

naklonom muve,
                           umilnošću šteneta,
nežnošću slavuja,

a dok se to ne desi, veruj i dalje njima

i sebe se nikada ne stidi.







среда, 11. септембар 2013.

poltergeist


Nevidljive spodobe u promicanju
senovitih uvala 
kuće bez prozora
kuće bez temelja
kuće bez zidova
kuće na auto-putu
škripe
točkovi pod velima utvara i
mrak što umiva tela
iz polomljenog
vrča kao trešnjin crv u glavi
zgaženog psa,
škripe kosti u bićima bestelesnim,
iz roga se jelenskog sipa
barut u oči prolaznika i prekidačem
tuli mesečev
                    sjajni srp,
dok mravi ne sruše toranj od zlatnog
peska u predsoblju iznajmljenih
atlantida,
i dok mač iz korica knjiga ne raspori
gotsku brazgotinu
dvorca sa pokretnim suzama mosta nad
rekom i šancem  –

nijedan se princ neće usuditi da kroči
vani,
i nijedan se duh (biće jezika i smrti)
ne može
domoći kapije sna.
                    

kuću su odneli vetrovi-dželati  


недеља, 8. септембар 2013.

jednačenje krikova po zvučnosti

Svačiji je krik duboko intiman,
nalik donjem vešu ili četkici za zube,
svačiji je krik osobno najmuzikalniji,
poput najlepšeg akorda duše,

             krik radnika, krik domaćice,
             krik studenta, krik penzionera,
             (onoliko krikova koliko zanimanja)

ima grlenih krikova, muklih krikova,
bezglasnih i potmulih,
ima ženskih i muških krikova,
istočnih i zapadnih,

             krikovi se dele na i na:
             jalove i samosvesne,
             beznadežne i proaktivne,
             dostojanstvene i samrtne,

 kriči se iz dosade, bolesti
 od  jeda, od reda, iz dužnosti,
 saosećanja, pijeteta, iz
 podsmeha i radi šale,
           
             kriči se ujutru i uveče,
             posle ručka, za kafom, posle
             deserta, od gladi i sitosti,

  kriče i deca i starci,
  mladoženja i mlada,
  udovica i neženja,
  brat i sestra,

            kriči se spontano,
            sa predumišljajem, iz
            afekta, pre i posle
            zločina, u toku seksa,
            sahrane, svadbe i rođenja,

   kad se sretnu dva krika,
   (bezvučni i zvučni parnjak)
   oboje vrište od sreće –
   dok ne postanu tonovi!        


 

петак, 6. септембар 2013.

mesec i kibla

kanalizaciona lepota grada.
mleko mesečine uvire u šaht.
sjaj gliba i neonska trešnja.
školjke na betonskom žalu.
oseka životinja.
sve će osuti vetar.
isprati iz kible mesec.

pokojnik se dobro oseća.
za koji dan počeće sam da hoda.
sa suvom košticom u grlu, neizreciv.


среда, 4. септембар 2013.

lavirint

Onaj u koji ulaziš svečano
vezanih očiju
blago zarotiran kao u
ćoravim bakama
ili pred streljanje

potom
biraš između bespuća i
stranputice
napujdan šklopocanjem
mišolovki
vrištanjem pacova

katkad grubo prepolovljen
telesno ismejan
sluzav trag puža vučeš
arijadnin konac
rasparane
utrobe

invalid
bastard lutanja

ali ne možeš
ne smeš
stati

uskoro će i pse pustiti
pred zoru
krvoločne
zveri
što njuše greh
zenonovih aporija

sve dok najednom
izmrcvaren
kao kobila istorije
maljem diktature
prebijena

u mraku
ne napipaš nadom

zid krletke

a onda natrag i sve ispočetka


 

недеља, 1. септембар 2013.

revolution will not be televised

Doći će i kraj veka virtuelne ere,
linkovi će se istopiti kao vosak
milenijumske sveće,
događaji će biti sirovi, naprasni,
bez muzičkih podloga, bekgraunda
televizijskih džinglova i pokrivalica,
svet će se suočiti sa odrazom sopstvene
praznine u mrtvaji medijskog gliba.
niko neće znati početak, jer neće biti
mudrih analitičara da pučanstvo umire
plombiranim retoričkim zaveštanjima.
neće biti nasmejanih voditelja, žmirkavih
kamermana, montažera zvuka, zvaničnih
urednika i cenzora. bog iz kutije će
napokon začepiti katodnu gubicu a
virtuelni sokaci planetarnog sela,
kaogod i sparene niti socijalnih mreža,
razvrgnuće ahilovski bes kakvog suicidnog programera.
rambo iz naroda, nosilac holivudskih spomenica
za životno delo, upašće krišom u guglove hangare,
obučen u klovna, i naširoko, u pozi rokoko balerine,
zafrljačiti đedovu partizansku granatu.
signali mobilnih operatera slaće opskurne poruke
onostranih bića, demonskih entiteta i paganskih
bogova, pre no što i telefonske veze sablasno
zaćute. kamere tržnica detektovaće samo pokrete
manekenskih lutki iz izloga kako manično cepaju
brendirane džinsove. ludaci iz sanatorijuma biće
pušteni na kućno lečenje. nastavnici će se zaključavati
u školskim toaletima pred hordom razularenih učenika.
javne službe će se raspasti sa prekidom komunikacija.
dalekovodi će se urušiti meteorskim kišama i munjama.
naredbe zvaničnika biće na aramejskom a prevod će
dekodirati bogumilski hakeri  – incest sa đavolom.
civilizacija će se raspasti kao gaće sa vavilonskih kula.
neće biti važno ko je koje nacije, vere i pola.
čovečanstvo će se ujediniti u kanibalizmu želje za
novim početkom.

prvi koji će iz mraka izaći sa skorelim blatom
na usnama,
zapevaće novu pesmu o slobodi.
ostali preživeli će ga  na suvo pratiti.


prometej











U neverici, rasprskava mrežnjača
staklenog oka,
vidik nazubljene hridi
vetra,
produvana šupljina tela,
sa vatrom u jetri,
povezom preko očiju,
kriv pred sudom
božanske komedije,
izviždan
na varavinom trgu oslobodilaca,
jeretik na galilejevoj lomači,
za koju izume plamen,
lakoverni altruista,
diplomata antropološkog
optimizma,
narodni tribun, potkazan,
ostavljen od dušebrižnika,

žrtveni jednorog,

sam, odista, sam –

na hladnoj steni,
prikovan zarđalim čavlima,
dok mu heraldička orlušina
kida meso sirovo
i
dok gordi kapitalista,
                          gromovnik,

namešta tetivu
                       voltinog luka

da munjom navek sprži

                 utopijski mu san