четвртак, 28. јануар 2016.

zavet ćutanja


svaka tišina ima dva kraja
onog koji ćuti i ono o čemu se ne govori

moj ispovednik i duhovni otac kazivaše mi:
tihuj, budi sabran u sebi!
a ja sam vrištao u gomili, začikavajući zbrajao udarce

moj stari pedagog i učitelj lepog pisanja ponavljaše mi
                                                                         kao mantru:
poštuj belinu, slušaj tišinu!
a ja sam zauman razgovnjavao vavilonsku konjušnicu
usijane reči u potkov
                                 zakivao                                                                        

posmatraj kamen, njegova je snaga u nepomičnosti, reče mi stoik
dok sam ja sa vrhova planine gurao snežnu lavinu

prazna je to buka! dobaciše mi prolaznici preko ramena
lepota se krije u pauzi između taktova
                                u nemuštoj mučaljivosti zaveta
a ja sam hteo još jednom da čujem
                                        prelaz perkusionista sa titanika
u ovoj apokaliptičnoj izvedbi
                                   bio sam telal i nikada bard

prazna je to buka! opominjahu me nagluvi sladostrasnici tišine
zatišje posle grmljavine najrečitija je pesma
                                                                  olujnog povečerja
na koncu
oćuti za pokoj svoje duše
                 izgovoriše mi pogrebnici na ukopu
sad si konačno zanemeo i kiša je napokon stala
                 isplaziše se promukle narikače

a ja sam iznutra u poklopac
                                     dobujući      raskivao
                                                                sve svoje tišine              

субота, 23. јануар 2016.

bal vampira


ima nečeg voajerski prisnog
u tom krvožednom piru
heliofobičnih sisača

priključenih na kapilarnovensku mrežu
apdejtovanih svežim krvnim zrncima
ulašteno penetrirajućih očnjaka

romantično zarivenih
u vrat poreskog obveznika

dok se ovaj meškolji u stuporu
prebirajući po mislima šta ga je snašlo

ko mi krvcu pije mamicu mu nečastivu
uzvikujući u grču molitvene parole

vampir se ne rađa već postaje
nema škole za antropomorfne ljiljke
ne postoji radionica kreativnog ugriza

samo usmeno predanje i transfuziološka zavisnost
ovo je društvo oblaporno raspuštenih vampira
nekrofila-frilansera i vikendaša presisača

nema beneficiranog radnog staža
zdravstvenog osiguranja
nacionalne penzije

za slučaj da posrčeš nekog poslanika
i on se pozove na svoj imunitet
majci državi kaznu plaćaš

postoji i nešto što zovu
humanitarni bal vampira

tad pozovu sve viđenije ljiljke
i ponude im krvi sa recnutog palca
u znak bratimljenja i bilateralnih odnosa

zakolje se tu i poneko goveče
igra se do kasno u noć

среда, 20. јануар 2016.

jeretička


pretakajući iz šupljeg u prazno
alhemičari jezika
                     vagaju uncu stiha

kako iz ničeg stvoriti ništa
kredo
         zatutumračene štokavske taštine

ono što ne možeš izmusti
                 samo će te učiniti estetski jačim
                             pesniče

u reci slave i zaborava
doplivaćeš i ti do krstolike džamutke makar te
na kvarno zajašili zlatokrili heruvimi

eh, nisu ni oni više mladi, opalo perje, usahle grudi (aerosoli)

drž' se ti jasala, pesniče
useknuti/u državni čabar prdnuti grehota je na to i pomišljati
bogoradi na sebi/posti/tamo gde te oci uhlebiše slavu slavi

lektiru triput u omot ljubi
osveštaj citate/ne kukumavči

spoznaj sebe sama pred bušnim sudom javnosti
limenim koritom u kome pariš stare čukljeve

kad je mrsno, omrsi se i ti, žvalavi, žderi
šuljeve zaceljuj đumbirom i medom

ti si veslač na maketi novog predsednikovog broda
ti si češljugar/štiglić na dlanu beslovesne sirotinje
ti si goblen okačen o zid isturenih seoskih biblioteka 
ti si belmuž od patriotskih snova i medijskih zgorušica
ti si mirođija u svakoj bljutavoj izdavačkoj čorbi
                                     
pesnik izvetrele suštine


четвртак, 7. јануар 2016.

u početku beše privid



lice

gleda u ekran

u tv-u

lice

gleda

iz ekrana

(nepomičnost kadra)

gasim tv

lice

gleda

praznu sobu

izlazim u šetnju

(donji rakurs)

scenska magla

diže se ulicom

tonac vreba

iz koprivnjaka

iznenada

nasred ulice

lupim

glavom o zid

lice

ustaje iz fotelje

osvrće se

umesto zida

gledamo se

netremice

cure pikseli

ko si ti

ko si ti

(panorama/total)

rastelovljen

glas

(spiker/off)

dolazim

u ime

stvarnosti

jesam

(montažni preskok)

lice

gleda u reku