петак, 29. децембар 2017.

zapis poslednjeg begunca



             Treba da se krene Prijatelju,
             treba da se krene!
             Daleko je proleće sa našim grobovima,
                    daleko je mesto odakle smo krenuli.
                                                        Branislav Petrović

dok zamičem ulicama
mimo trošnih jednospratnih kuća
iz kojih sada samo zlodusi setno vire

dok nestajem za senkom sahat-kule čiji
prodorni otkucaji svakog punog časa rovare
pod mojim stopalom kao eho neumitnosti posle
kojeg tišina dugo i treperavo bruji niz pločnik

dok me stid obrgljuje i zaptiva, dok me stid greje
pod okovratnikom sve do ruba isukanih rukava
samo koraci koje zapisujem skoro pa nehajno
samo koraci koje sam prestao da osluškujem

vredi li se osvrtati za hajkom koje više nema
kad su se goniči kafanski slizali sa beguncima?

kuda su nestali silni ljudi koji su gradom bežali?
kuda se zvuk tih tridesetogodišnjih koraka izgubio?

u kom je delu grada noćas nestalo ono malo svetla
ono malo svetla što zbližava verolomne poglede?

u ovom gradu mog izgona, gradu mog ćutanja
ostali su samo koraci zaveta, tišina i zbeg



субота, 23. децембар 2017.

iskustva


                od senke i od zore od onog što se zove
                zora
                pletu se čini obmane i iskustva
                                                        marko ristić «peščani sat»

iskustva nas uče
ništa nije trajnije od peska
klizavog među rebrima jave
o, stonogo između britve i hleba
svaki tvoj trag otisak je zuba
prepredena seni nemuštog uštapa
zida od zgrušane mlečne masti
i dečjeg plača

na ovom malom obranom putu
izgubljeno je naše vreme
v
reme ljubavi i gladi
v
reme obmane i krvi

tražio sam te svečeri
kroz kupinovo trnje u placenti reči

kičme propale u ležaj od lišća

tu sam lomio pogaču pletenicu
i kušao malo kozjeg sira

svakog jutra
prespavao mamurluk veka



среда, 13. децембар 2017.

figurae veneris



 
privatna istorija trenutka
učahurena u kič, ćilibar-muštikla

toliko raskoši u jednom momentumu
stojiš na sredini podijuma za igru

pod prozirnim plahtama lica od voska
škripe osmesi, zašušti haljina

pod svetlima sijaju tela od porcelana
karamelizovan fluid mlakih razgovora

okret znojavih tela i kraljevski udav
poneki razbijen nos i praznični hematom

dok svi nepomično stoje razgaćen ti šupak
antigravitacijski gipki u vazduhu, gde si?

objektiv zumira živu žabu koju gutajući
zalivaš crnim vinom, ljubavi moja

još koji trenutak i sat otkucava ponoć
počinje ljubljenje i roj svetlucavih

svitaca konfetira raspukla nebesa




недеља, 19. новембар 2017.

o poeziji


ono tamo je jezik koji zavodi
slatkim palacanjem smisla
pretače u šuplju burad kišnice reči i kaplje
niz raspukle crepulje doma
eno uteče miš pod probušen jorgan pesme

ovo ovde je soba
svakidašnja čežnja i dijalog
sa prekim licima na poljuspanim ogledalima

ovo ovde je gudački instrument 
đavolja violina podzvučna krpara
telo koje rano izjutra zatežem glasovima
iskašljavajući bele vrane stihova

u pogledu sevne nemiran, sivomaslinast duh
eno videh ga na ulici među sebi sličnima
kroz koji vetar u kasno povečerje naših šetnji
sljubljenih podlaktica pisaljkom niz rebro

neutešno gudi moje pesme


петак, 17. новембар 2017.

anegdote o moralu



ab ovo

iz jajeta
nastadosmo

iz utrobe kokoši jedne gnjile
prokljuvili nikad nismo

ko smo
i šta smo


hijerarhija

pilićari kljucaju
trule semenke

semenkari
džaraju po izmetu
ptičjem

a ti braco
prste ližeš li ližeš

samo belo meso
kidaš

jezikom poganim


brka

brka je znao
jednu tajnu

bio je činovnik-ćata
ženskaroš na poslu

voleo da cugne

kad ga je pokosio
infarkt
u ranim pedesetim

obrijali su ga
načelnikovom britvom


analogije

bankar čije su uši
srasle sa maskom
                     mobilnog

i ciganin smećar
koji prebira po kesama

gledajući izdaleka
                 bokcamu

potonjem su ruke     
čistije


zavist

morane
grozne babe

zađu pred kuću
da se druže

kad krenu selom
nigde duše žive


lukava izložba

svi ramovi prazni
zvanica nema

sa plafona visi
slikar

u lisičjem krznu


o oholosti

sve mi uzmite
košulje
čarape
zakrpe
gaće

samo mi knjige
ostavite

zima je


субота, 4. новембар 2017.

lopovi će proslaviti poštenje


upitan o slavi besmrtnih
u dvorani ukrašenoj bogolikim statuama

dok je princ kidao najukusnije komade mesa
i zalivao večeru najboljim vinom
pesma trubadura skončala je sladunjavom kadencom

pijana dvorska luda na zaprepast evnuha i svite
obnažuje genitalije i prči uvis spolovilo

mudrac posramljeno
zausti

svet je panađur
smešnih ogledala i šarlatana

u kome jednonoga balerina
proslavlja graciju

u kome pogrebnik šije kostim
junaku

i nigde se toliko ne slade porazu
pravednika

i nigde se toliko daleko ne čuje
plač komedijaša

lopovi će proslaviti poštenje


петак, 27. октобар 2017.

gubilište


neka dođe nenadano
dok paraš kožu noktima
na unutrašnjoj strani
butine
prelaziš jagodicama
sklisko preko
raspuštenih grudi
jezikom grizeš
snene i rovite usne

neka bude u noćima
kovitlac žudnje
vatra doglasnica ploti
pohotljiva zmija
klizi niz kičmene oblutke
zapenušan slap
i uvojak-čelo koje izranja iz vira

neka se bestidni crni oblak
sa kišom i grmljavinom
sruči na našu kolibu

u ljubavi i ratu

ovog lepog jutra
u žar sagoreli zapis i dah

u očima bezgrešno plamte


среда, 11. октобар 2017.

gluvo doba


postadosmo odveć raskošni
suviše strpljivi, suviše gordi
za tu građansku berbu ušiju

i dalje:
od stabla ne vidimo ni taj lepi požar u šumi
a toliko se piroman namučio radi lepote

a gori ova truležna balkanska brvnara
cvrči i gori
do poslednjeg planinskog nokta
do poslednjeg liza

i dalje:
trebalo bi onome dojaviti, ovome dobaciti
konopac preko vode

potopila vas kukavna nedođija
i onaj što prorokuje dole na stočnoj pijaci
na južnjačkom naglasku

i vi, glasnici požara
piromanovi doušnici
jednooki kraljevi i slepci

manite se gluvih jadikovki
razmrsite udice ispod korena jezika
izvucite čuvar-mrežu iz drljavog oka

o pesniku?

rukama mu pokriti oba oka
prstima mu začepiti nozdrve

kroz zidove mu šaputati na uho
samo blage reči poraza i nade


петак, 29. септембар 2017.

iz vremena



iz vremena kad su ptice bile ptice
kad su ptice bile bliže našim glavama
vinovnicima bolnih smaknuća

iz vremena kad smo srećno zalutali
stajali na jednoj nozi na nosu litice
kotrljajući oblaci u pogledima potoka

kolanjem kamenja nad šumskim stazama
kad su ptice bile ptice za nas
zavaravanjem sopstvenih tragova

iz vremena kad smo se vučjim jazbinama 
kezili ukradenom vatrom
puzali duž kore obrednog hrasta

nevični ponavljanju vekovne mantre
gluvi na zapomaganja izgnanog sina

iz vremena kad smo se smejali svojim tragovima
hlebnim mrvicama koje zobe veliki olovni kljun

između okatih šumskih stvorenja i ćudljivih ptica
okupani zrcalom neba nad poljima tišine

bili smo besputnici, nada i krik


четвртак, 13. април 2017.

teorija haosa



nema tu, u stvari
nikakve pesničke niti božanske
pravde,
kad oni što imaju sve, u stvari
nemaju ništa,
dok oni što nemaju ništa i dalje
ništa nemaju,
život je omaška usuda i slučaja
retorta nuspojava u psihosocijalnoj
laboratoriji,
tu je samo jedno
fakturisano jevanđelje, raskršteno
raspeće, mesija okrenut naglavce
u satanističkom ritualu
državne birokratije,
bog na fabričkom podešavanju
defecira etičke dihotomije,
nule i jedinice, alfe i omege,
vrtešku parola i grlenih kostiju
mrtve diskurse sa toplim rukohvatom mitraljeza
koji štekće li štekće
reči latice preko reči lobanja, reči ruže na reči grobove
i da, nema tu, nema
u stvari,
nikakve pesničke niti estetičke
utehe,
užitka u spoznaji
rednog broja na tomboli,
ozarenog lica srećnika
koji upravo potpisuje otpusnu listu
rođenom stricu
iz ludnice,
ja sam samo pesnik koji
nabacuje ručnu granatu pred prag
malograđanske fonostilistike,
ja sam samo ironični sabrat i polubrat i kopile iz sirotišta
koji uznosi vrlinu bogataša i
licemerje sirotinje,
ja sam dželat i žrtva sopstvene
golotinje,
makro i prostitutka višeg smisla,
propovednik kome prethodi glasnik kome
prethodi telal kome prethodi sumnja
za kojom dolazi egzibicionista,
za mnom dolaze gole reči
za mnom dolaze stari nazivi ulica
za mnom dolaze propušteni pozivi razjebanih sekretarica
za mnom dolaze semafori i pijana preticanja bludnih sinova
za mnom ne dolazi niko, ni psi ni novčane transakcije
ni buđelari ni košulje raspornjače, ni mrtvi ni živi
ne dolazi niko na ovo sveto, logoreično bdenje
jer znaju
veoma dobro znaju iako skrivaju
da nema tu, u stvari
nikakve pesničke niti božanske
pravde,
kad oni što imaju sve, u stvari
nemaju ništa,
dok oni što nemaju ništa
i dalje
ništa nemaju

четвртак, 6. април 2017.

Pobuna nevidljivih


      

MUVA
Vesti u 5h sa zvučnika u Radničkom naselju 22

Limeno korito
U koje cokću kapi sa tavanice

Slad jabuke
Sa otiscima mehaničkih ugriza

Prazna činija
Sa brkovima skorenog pasulja

Na karo zamašćene mušeme
Naleže sisaljka muve

Zazuji
Lepetavim potkrilcima

Zunzara
Iza očiju i gladnih snova

Insekt
Koji si krišom pothranjivao

Raskolnik
U ritama ideoloških zakrpa

Gvozdena muholovka
Fijukne

U krupnom planu sobe
U ogledalu sevne premir kože

Smrska
Glavu trudbenika nad tanjirom

Želimo vam ugodan dan

Odjavna špica
S imenima revolucionara

Kraj oficijelnog prenosa




POBUNA NEVIDLJIVIH



Neprijatna tišina ispuni prostor

Kada se odsluša hvalospev gospodarima



Krvoločni podanici dobijaju snagu

Za nove izlive obožavanja



Ubeđuju me

Da svi su sumasišavši

Koji ne prihvataju

Medijski režirane istine



Verujem

Da ipak se negde nešto događa

U nečijoj glavi



Verujem



I u još jednoj



Ćutanje

Nije predaja



Potrebna je akcija

Potrebna je akcija

Prenosi se poruka

Na sve načine

U svim pravcima

Ka svima



Čemer se ne rastapa

Nasmejana lica guraju svoje istine u naše tanjire

Pognuli smo glave ali ne kusamo iz tih tanjira



Vreme je pred eksploziju



 * Muva – Tomica Ćirić
   Pobuna nevidljivih – Igor Đorđević
                                          (Kontra, 2016)