петак, 29. децембар 2017.

zapis poslednjeg begunca



             Treba da se krene Prijatelju,
             treba da se krene!
             Daleko je proleće sa našim grobovima,
                    daleko je mesto odakle smo krenuli.
                                                        Branislav Petrović

dok zamičem ulicama
mimo trošnih jednospratnih kuća
iz kojih sada samo zlodusi setno vire

dok nestajem za senkom sahat-kule čiji
prodorni otkucaji svakog punog časa rovare
pod mojim stopalom kao eho neumitnosti posle
kojeg tišina dugo i treperavo bruji niz pločnik

dok me stid obrgljuje i zaptiva, dok me stid greje
pod okovratnikom sve do ruba isukanih rukava
samo koraci koje zapisujem skoro pa nehajno
samo koraci koje sam prestao da osluškujem

vredi li se osvrtati za hajkom koje više nema
kad su se goniči kafanski slizali sa beguncima

kuda su nestali silni ljudi koji su gradom bežali
kuda se zvuk tih tridesetogodišnjih koraka izgubio

u kom je delu grada noćas nestalo ono malo svetla
ono malo svetla što zbližava verolomne poglede

u ovom gradu mog izgona, gradu mog ćutanja
ostali su samo koraci zaveta, tišina i zbeg



субота, 23. децембар 2017.

iskustva


                od senke i od zore od onog što se zove
                zora
                pletu se čini obmane i iskustva
                                                        marko ristić «peščani sat»

iskustva nas uče
ništa nije trajnije od peska
klizavog među rebrima jave
o, stonogo između britve i hleba
svaki tvoj trag otisak je zuba
prepredena seni nemuštog uštapa
zida od zgrušane mlečne masti
i dečjeg plača

na ovom malom obranom putu
izgubljeno je naše vreme
v
reme ljubavi i gladi
v
reme obmane i krvi

tražio sam te svečeri
kroz kupinovo trnje u placenti reči

kičme propale u ležaj od lišća

tu sam lomio pogaču pletenicu
i kušao malo kozjeg sira

svakog jutra
prespavao mamurluk veka



уторак, 19. децембар 2017.

duše od porcelana


privatna istorija trenutka
učahurena u kič, ćilibar-muštikla

toliko raskoši u jednom momentumu
stojiš na sredini podijuma za igru
karnevalska obezličenost strasti
pod prozirnim plahtama lica od voska
škripe osmesi zašušti haljina
pod svetlima sijaju duše od porcelana
karamelizovan fluid mlakih razgovora
okret znojavih tela i kraljevski udav
poneki razbijen nos i praznični hematom
dok svi nepomično stoje razgaćen ti šupak
antigravitacijski gipki u vazduhu, gde si

objektiv zumira živu žabu koju gutajući
zalivaš crnim vinom, ljubavi moja

još koji trenutak i sat otkucava ponoć
počinje ljubljenje i roj svetlucavih
svitaca konfetira raspukla nebesa