недеља, 30. јун 2019.

kruna od slame


u svojim snovima metodičan sam
kao mesar u silovitosti prvog udarca
kao balerina pri okretu na vrhovima prstiju
jer kad sanjam svoje smrti i odricanja ja ležem
u čistu postelju, na jastuk boje magnolije i režim

o snovi, moji verni psi
psi ljubavi i neutoljive mržnje, vaše šape mi
miluju očne kapke iznutra, jutrom ližete mi zenice

jer telo sam milovano vazduhom, okupano pljuskom
zapaljeno ukresom otpadništva: abdiciram krunu od slame
telo zakopano u zemlju, razraslo u koren dublji od svakog
razočarenja, telo požude i detinjastog zanosa

u mojim snovima nema dželata
nema suvišnih pitanja i nedoumica. samo želja
da se naslađujem svojim slavodobitnim porazima
u mojim snovima ravnica je beskrajna i pusta
kukavice su kukavice
                                  sa jajetom u tuđem snu

u mojim snovima sutoni su malaksali
jagode su uvek s druge strane

u gustoj šumi razvratnika i samoubica
iz koje se uvek vraćam na prstima

žmureći na dah


недеља, 23. јун 2019.

obraz


Na toj prepodnevnoj vrelini,
kada se tope sladoledi u izlozima
kolačarskih radnji,

i kad se šetač povlači u hladovinu,
osluškujući bilo sipljivog grada,

slučajno pred zgradom javne uprave,
naiđoh na nešto nesvakidašnje,

na trotoaru, gle vremena luda: o b r a z !
Spolja gumiran i elastičan, malo nagnječen,
dok iznutra još mu vlažna i topla sluzokoža.

Kud ću – uđem u zdanje s trobojkom,
levo-desno, iz kancelarije na hodnik i obratno,
odozdo-nagore, sprat za spratom,

Izvinite, gospodine, je l' ovo vaš obraz?
Gospođo, ispao nečiji obraz, možda vaš?

Gledaju me svi u čudu:
Šta trabunja ovaj mamlaz, kakav obraz!?

Kad malo izbliza vidim – svima usukana lica,
ko na neživima provide se kutnjaci i plombe,
svima nedostaje rođeni obraz (nekome oba).

I niko ne haje za ovaj moj, obraz lutalicu.
Kud ću, šta ću – do portira koji me sasluša
očinski brižno i pokaza kažiprstom (pokretom
kreacije Adamove s renesansnog platna),

na prepunu korpu u uglu toaleta.
(Ovde, gospodine, slobodno bacite svoj)

U masi maramica, tampona i drugih obraza,
koji poput ribljih filea izdišu na gomili.

Izađoh na trg i zafrljačih taj kožurak
macama i kucama u slast.

U zemlji u kojoj svakog malo pa
zasvrbi nekad ozbiljno lice,

a da ne zna ni ko ga češa,
ni ko mu šamare u prazno lupa.




субота, 15. јун 2019.

povratak



malo i ta stolica,
razigrana u ćošku sobe,
ume da prevari lakoverno oko.

zaljuljano stablo u dvorištu,
dunja u okviru prozora,
kuća koja se nadima od smeha.

zalutao sam pukim slučajem ovde,
ljubeći pčelinje usne,
uz zvuke grmljavine u polju,

nije to bio dan za pričesti,
u blatu su promicali volujski točkovi,
svadbena povorka, dim vijori iz stare crkve.

umotan u bele čaršave na vetru,
s tim pokislim licem sraslim u godine,
s lastavičjim gnezdom za čelom,
s gnjilom jabukom u džepu,

možda i nije sve zauvek izgubljeno,
možda sam pokisao s razlogom,
vraćajući se pijan s večeri u rano jutro,

zalegoh tada u raskvašenu zemlju,
zemlju pustih grobova i raspričanih mejdana,
u mojim nedrima tutnjao je
karavan trgovaca i topot vojski,
lila je stoletna kiša.

usnio sam krajolik svoje duše,
njen zvonki glas u klokotu česme,

imala je za kim da žali, ta ponornica
skitnicu jednog koji je gonio vetar

pred svojim
pogorelim domom.



понедељак, 10. јун 2019.

ono što te čini posebnom


ono što tvoje usne čini
tako istrajnim pred ugrizima
nije ni ta nepotkupljivost
pred nakaznim protuvama

nije ni taj zavodljivi palacaj jezika
između harmonike od blistavih zuba
na svadbama punim obesnih sinova

nije to ni ova konjušarska buka
pod kumulusima vikend zapleta
ni mušičarenje dokonih ribokradica
koji danonoćno obdelavaju svoje
statuse na društvenim mrežama

ono što te čini zaista posebnom
među tim sociopatama i amebama
to je taj slatki prezir, devojko

prezir i neuzvraćena ljubav prema svima
koji sad negde zarivaju svoje ugrize
u sopstvena leđa, crvena od ujeda,
koji i sada jure svoju repašku
u koloritnom lavirintu sujete,

tvoja je posebnost, devojko
tamnica za sve njihove vlažne snove,
tvoj je prezir vekovima hranjen,

i ti nekad beše reanimirana euridika,
plutajuća ofelija, nadrkana emina,
potrovana julija, santa maria sa
romantičarske duplerice, sisata
kolonijalna hana s pramenjem
od vanilje, raspuštena jezika.

njegoševa prevrtljivica-nevera koja
zbog kratke suknjice biva silovana
govorom političke korektnosti,

feministička opatica u gluvoj sobi
superrevolucije matrijarhata, parohijalna
amazonka zaključana lisicama braka,
klara cetkin, balsamovana heroina i
julija kristeva, rodno-suicidna
bombašica pod lažnom burkom
na pijaci sa čipkastim donjim vešom.

naša isidora maglokrvna, neutešna
korespodentkinja norveških fjordova
i fotoreporterka svih epitafa u korove
obraslih krstača palanačkog groblja.

salemska veštica u ime naroda
izvisila u toj američkoj selendri.
dadaistička društvena svojina iz
manifesta za dugovečnost ideje.

poživotinjena milica dugotrepavica
zarobljena u sadomazo čitankama,
odmah pored devojke brže od konja,
genoinženjeringa arijevskog folklora.

sve naše anonimne virdžine pale za
slobodu otečestva i svetsku revoluciju.
naše jefimije knjigovezilje za sve naše
mučenike i sve naše ideološke krvnike.

bezimene majke hrabrosti i zabrađene
svetice, golih grudi naslikane slobode,
sve petrije, venaca pletilje i penelope
iz naših porodičnih crnih hronika.

naše maturantske fejsbuk lepotice
nasmejane pod blještavim kičom.

tvoja je posebnost, devojko
tamnica za sve njihove neutešne
snove, tvoj je prkos vekovima
sakaćen i ljubljen,

ono što te čini zaista posebnom
to je taj slatki prezir, devojko
tvoje su usne crvene i bride nad
ugrizima zabranjenog voća,

tvoja je budućnost uvek bila
utopija od trnja i meda.



субота, 1. јун 2019.

noćne životinje


od istih pitanja
koja vrebaju slučajne goste
sačinjeni smo u vremenu
tek malo posoljeni po sredini glave
dugom pauzom usred mišjih razgovora

od istih reči
samo malo drukčije složenih
šišarke koje ciljaju noćne prolaznike
sazdani smo šetnjom pri povratku kući

hodaš li ovim parkom u noći
gost si svemu a prolaznik samom sebi
zver se već umirila u mojoj presnoj utrobi
kao i taj naopaki mesec razliven nasred bare

nalik svakoj proživljenoj sumnji
koja odzvanja koracima pored prazne klupe
u mrlji jedne vrane koja svija svoje gnezdo
sa šupljim lešnikom u kljunu

negde i taj nokturalni spomenik
izrezbaren od krzavih noktiju granja
kojim dugovrati vrtlar grabulja postelju
                                                   od lišća

svetilište tajno za umorne i krhke ljubavnike

bez imalo stida
sa mravom što kotrlja se niz čelo
moje vreme i ja prolazimo ovuda

naš korak utiskuje sećanje duboko u stablo
kada smo urličući na neke zalutale nam zvezde
gazili repove sopstvene duše