петак, 24. мај 2019.

rane


zbilo se iznenada
njegov pokret desnice širok kao osmeh
sa kratkim cimom, trzajem iz zgloba
zarivši taj lepi nož u moju prolećnu utrobu
dekorisan ružinim laticama lobanjama i zmijama

okrećući tu metalnu čeljust u smeru kazaljke na satu
zidnog časovnika u bakinom starom kućerku

okretao i svrdlao do malaksalosti ruke
dok sam ja stajao tu na pločniku
sa izbušenom rupom rasporenog stomaka
malo iznad skvrčenog pupka

stajao i čudio se njegovoj neverici –

zašto živ sam na krajevima ovih stranputica?
zašto sam još ovde ne pobegavši negde u tuđinu?
zašto se još uvek odlično sećam svega
                                       čega su se odrekli drugi?

otišao je postiđen mojim spokojstvom
otišao sa svojom krvavoznojnom podlakticom

ne znajući da sam ja
sa svakom pesmom ko
sa otvorenom ranom
                               posred sirove duše

ah, umirao dosad, umirao bezbroj puta