nokturno

poslednji se spremao

 za odlazak

u tišini predsoblja

proturao ruku

desnu u desni rukav

levu ruku u levi

napolju je kopnilo

jenjavala pesma

gradskih uškopljenika

kada je polazio

nije se osvrtao

koga bi pozdravljao

s kim bi se rukovao

ugasio je sijalicu

poslednju u gradu

već kada je zamakao

daleko, daleko

iza brda

utvare su ga pratile

tad je posuo malo soli

preko branika otadžbine

nežno otpuhnuo

mlivo

vidi

zidovima

narasle

uši

poput levka

slivaju se

promukli

glasovi

ulice

strunama

od paukovih niti

povlači se

gudalom

hroptanje

stvari

na sofama

bride

tela

zadojena

oblomovštinom

(kad zvučna viljuška

zabruji

ciliktavim pingom

kašike o čašu

klavirštimer

sajlom

zadavi 

kokošku

iznosi se

belo meso u saftu)

vidi

zidovi progledali

pogledom

odojčeta

kroz zavese

proviruju

uspuzalim

bršljanom

na mestu

mlečnih

sekutića

grizodušjem

praznina

zjapi

vidi

napukli žrvanj

noćas

melje li melje

mlivo

čoveka

preobražaji

u srcu svake stvari

čami po jedan činovnik sa kvržicom na nosu

po jedan vagabunda na bolničkim nosilima

sa tragovima bunila na licu sveta

po jedan zid ikonički rabljen grafitom

nasuprot ulici u kojoj koraci prašte rafalima štikli

zahuktala mašina stoleća

gazi gusenicama snobovski valcer u banket sali

u prosekturi gde čuvaju se vaše pesme

naiđoh na najlepši stih u kadi sa formalinom

nemoć u koju sam zagmacao

u trenutku provincijske opijenosti životom

na mojim dlanovima puzi trbuh usoljene ribe

na suve usne kane kap sa vrhuške leda

u postelji klizanje po košuljici metka

pred oltarom nesanice

prinoseći žižak polipastom licu

totalna rasprodaja

mesta presvlačenja su bila javna

u kabinama na ulici, u ostavama iza zavesa

nova tela su visila na čiviluku u boksovima

svako je imalo svoju etiketu, svoj upotrebni rok

stara tela su odlagana u skladišta i reciklirana

zajedno sa industrijskim otpadom presovana u kocke

tela za svečane prijeme, tela za porodična okupljanja

tela za rekreaciju, tela za socijalnu subordinaciju subjekta

tela su sortirana prema rasnom kodu i klasnoj posteljici

bilo je veoma važno redovno obnavljati telo metamorfozom

kultura neprekinutog telesnog preobraćenja jedinke

postala je temelj nove religije – sintetičkog narcizma*

konvertiti su nagrađivani napredovanjem u društvu

dok su islužena i polovna tela istovarivana na deponiji  

redizajnirani modeli su se prodavali tokom praznika

totalna rasprodaja je najradosniji dan u životu vernika  

dok traje akcija iznošena tela su se bacala po ulicama

nalik zmijskim košuljicama truleli su preljušteni dronjci

jedan domaćin koji u vrevi ne nađe ljušturu novog tela

gamizao je u smežuranoj smesi plastike i užeglog mesa

bio je nalik pačavrisanoj krpi onoga što tradicionalisti

nazivahu dušom, sada sintetički zigot budućeg reciklata  

naposletku ga primeti mnoštvo sažaljivo mu pokazavši

telo prosjaka koje je dole niz ulicu ležalo u hrpi smeća

tako su ga i našli organi reda sklupčanog pokraj zida

u nagoti duše koja je cvilela za svojim obećanim telom

 

umlatili su ga motkama od bambusa

* subjekt konzumiranja (potrošnje), a naročito potrošnje tela, nije ni Ja, ni subjekt nesvesnog, već vi, ono you u reklamama, odnosno onemogućeni subjekt, fragmentiran i prepravljen dominantnim modelima, «personalizovan» i angažovan u razmeni/znaku, vi je simulacioni model drugog lica i razmene, ono u suštini nije niko, samo fiktivni pojam koji podržava diskurs modela. To vi, više nije ni onaj o kome se govori, već posledica udvajanja koda, ona utvara koja se javlja u ogledalu znakova. (bodrijar, simbolička razmena i smrt) 

  

trag

neki nisu vredni praćenja
skrajnuti u klizišta, rovare u nemaštini puta
neke tragove i ne treba slediti

lažni u samodovoljnosti, tragovi lovačkih bajki

belezi u kamenjaru, ugibi pod naslagom lišća, previri u rečnom koritu

njih se kloni jer navode na klopku pod teretom kliznih stopala

postoje i lažni tragovi koji zbunjuju tragača

koraci koji se vraćaju istim putem preko starih otisaka

a tebe vraćaju na početak potrage slutnjom uzaludnosti

otisci preko otisaka, palimsest lukavih begunaca u opancima predaka

postoje i kalupi za štancanje tragova, osveštani kanonom krvi i tla

modelovani prema anatomskom sklopu stopala podneblja

nekad se tragovi goniča izmešaju sa tragovima progonjenih

te se u novoj igri označavanja ne zna ko koga vija

tebe sada prate oni čije si znakove nekad njušio

i znaj da oni znaju sve tvoje lukavosti nadmudrivanja

tebi ne preostaje ništa nego da svoj poslednji otisak

takozvani testamentarni trag

ugaziš jezikom i iznenadiš goniče osmehom sažaljenja

ruke

pokazaću ti

pantomimom

obrise

utopije

zavučene u

džepove

u studna jutra

salutiraju

jeziku

nad hartijom

glade

ponore

ove ruke

rvu se

preko kolena

u laktove

prelomljene

seku hleb

na godine

mašu ti

na stanici

odlazećem

u zagrljaj

raširene

zaljubljenom

posipaju te

zemljom u miru

počivajućem

uzimaju

sudbinu

u svoje ruke

zaslepljuju te

povezom

preko očiju

na gubilištu

u čvor

zavezane

na tuđu

zapovest

bez milosti

ubijaju

tako je kako je

(kolaž narodnih umotvorina)

tako je kako je, prijatelju moj

rog za sveću, muda za bubrege

pa kom obojci, kom opanci

dok je leđa, biće samara

neće fukara jesti trice mrsiti kučine

neće ni grom u naše koprive

neće kuče na kuče

al ne lezi vraže

stoka je to jedna grdna

jedno mućak jaje pokvari celu proju

srditom popu prazni bisazi

kad nema kiše i grad je dobar

ne laje kuja radi sela, nego radi sebe

galija jednog ne čeka

u društvu se i kaluđer ženi

dok se ovaj ne razvede, onaj se ne oženi

tako je kako je, prijatelju moj

živi u skladu sa boemskom prirodom

što kafana ne sastavi, patrola nikad ne rastavi 

i tebe će za dan grada posuti katranom, obući u perje

građanstvo će slaviti novog čoveka od pruća

odbacujući sociopatu iz crkvenog hora

glupa plavuša će opet spasiti svet

u ovoj lakrdiji od predstave

promašićeš svoje mesto

na trapezu

moju malenkost

u akrobatskom naletu

iz svakog panja ne može se svetac istesati

naša pesma

naša se pesma piše u tišini sobe

pod nebom koje viri kroz tavanicu

pod zvezdama po kojima vrca mlečni put

piše se u iznudici vetra koji šljampavo hoda po kući

beskućnik slepih ulica, dah zaljuljane kolevke grada

siromašni rođak za sofrom na kojoj se sriče molitva

naša je pesma posramljena ogledalima

po kojima klizi luča davno ugašenih pobuna  

himere u podrumu okružuju trup ugljenisanog stiha

piše se u iznudici zemlje koja je izbljuvala kosturnice

krtičnjake obespokojenih duša, demonske utvare sna 

mahniti rođak u košulji svezanih rukava u ludoj kući

naša se pesma piše stolećima u iznudici u tišini sobe 

kada se jednog dana bude odista ispisala do kraja

čitaće je svako u potaji nadom a poricati glasno

u danima koji u stroju dolaze posle nas

kiša

it's raining cats and wolves

kiša spira lica

uljane boje platna

kisela kiša

drlji sa kostiju meso

pelin kiša

gorka

klokoću usta

vrti se kist

cvetna kiša

u kosi

devojke

mirišljava

ljuta kiša

štipa oči

dečaka

puni

tegle

na prozoru

donosi

suze

narikačama

slatka kiša

topi

kredu

sa trotoara

slana kiša

soli

pamet

rekama

kiša

naša

nasušna

pere

ruke

zločinca

nad

jasminom

kiša

naša

skitalačka

kuca

na

kapije

grada

kane

mi

bistro

u

san

slonovi umiru stojeći

nas dvojica

klackamo se na drezini

pretovareni tišinom

jedan naspram drugog

polugom

koja spaja istok i zapad

svako vuče na svoju stranu

klacka u protivsmeru

jedan zamah nadole

dva zamašaja nagore

i obrnuto

imamo i svoje navijače                                 

koji burno navijaju

gađajući nas paradajzem

svežim jajima, grudvicama blata

jedni huškaju na mir

drugi pronose pocepane zastave

kad se zamorimo

sednemo na platformu

zapalimo jedan drugom

cigaru

da opustimo nerve

opustimo muskulaturu, izjadamo

o prošlim vremenima

o prohujalim ljubavima

o čvrstoj ruci počivših diktatora

kad smo bili mlađi

kad je drezina bila osovina progresa

kad smo vrtoglavo jurili nad ambisom

nas dvojica

klackamo se na drezini

ili bilo koja druga dvojica

uostalom

iluminacije

šta si video u letnji  dan, sine moj?

raspojasane gomile čankoliza

kako se migolje nad podaničkim koritom

grokću od zadovoljstva dok srču med iz saća

ne, to nisu svinje, svinje su odlični plivači

to su ljudske stonoge s guzicama preko tuđih usta

ustima preko tuđih rašivenih guzica

najbolje umove svoje generacije

dok plešu na užetu sa štapom preko septičke jame

ekvlibriraju u zanosu smradnog kala

hvataju bidermajere ispred kamenih lavova

nadgornjavaju sa profuknjačama na štulahopkama

prosipaju rakijske čokanje za mrtve, ponosni držači sveća

kao da se mrtvi za života nisu treznili

 kao da mrtvi nemaju meru

 kao da mrtva usta piju

kako posle sahrane preskaču pružne rampe

kako krštavaju svoju decu po stranačkim odborima

kako se žvalave pored spomenika palih boraca

kako se smeju plakatima narkomanskih vršnjaka

kako oplakuju gologuzne televizijske programe

kako genocidno zveraju nacijama kroz humke

kako im kose mirišu na kokosovo ulje

kako sriču dok čitaju pesme nedarovitih pesnika

kako krišom prde u pozorišnim dvoranama

kako podriguju na lukac načelnici srezova

kako slave svoje godišnjice i vanbračne jubileje

kako vozdižu na funkcije svoje ljubavnice i bastarde

kako puze sluzavim tragovima ejakulirane sujete

...

vidim

barikade koje su odavno pale

kontejnere oblepljene predizbornim plakatima

krda razularenih bizona

koji se zaleću se u samoposluge kapitalističkih brendova

mekdonaldsove klovnove sa kalašnjikovima

kako pucaju na masu u prolazu

ovce dok ubrizgavaju steroide u runo

stevana sinđelića dok pripaljuje barutanu

tompusom iz okreta

kapetana ahaba u provincijskoj zabiti

sebe u napuklom ogledalu

sebe

kako se grohotom smejem dvojniku u očajanju

sebe kako urličem u sebi

sebe kako ćutim u gomili

sebe kako pevam posle stiha

večnost je potrošna roba!

dah olujnog vetra

uspori korak

tako si lagan na vetru

zgarište ti pucketa u kosi

na proplanku

licem u blatu

sagradiću ti brvnaru

pustiti iz oka srnu

uspori korak

nema istine za tebe

zemlja je suva

odiše žitnim dusima

u gradovima

pale svetla

pali anđeli

trzaju se deca u snu

uspori korak

zašto bi žurio

nema tamo ništa

sem prekora

niko te ne čeka

tek dah oluje

koja svetli munjom

izdaleka

scena

neki su koturi počeli da se okreću

nepodmazani, uz skok zupčanika i ciliktanje opruge

nekome je otpala ruka od kalema, drugome istrčalo koleno

reflektori su iz mraka probudili gipsanu figuru

pomičući zastore, daske su zaškripale od trzaja marionete

zavesa teška od plesni konačno je razmaknula nabore

  

tek toliko da se promoli Lice, živčani igrokaz bez šminke

i saopšti prisutnima da prošla su vremena lakrdije

vremena apstinencijalnih kriza romansijera

vremena dušegupki zadihanih poetesa

ostale su sada ove reči

reči testere

reči sečiva

reči drobilice

ostali smo sada samo mi zbunjeno rastrzanih pogleda po plafonu

o koji visi na zateznom konopcu ruka demijurga lično –

rapsod je razmotao smotuljak hartije i počeo da čita

ponajpre stidljivo, a onda glasno, sve glasnije

počeo da urla i zapomaže ujedajući tišinu ritmičkim ugrizima

počeo da udara i bije prazninu ušuškanu po rašljama stare dvorane

zidovi su počeli da se rone iznutra

pod je očas propao pod teretom njegovog daha

ostao je sam na čistini dileme među ruševinama zdanja

čitati ili propasti

znao je da je odgovor davno ispisan

na dlanovima pesnika koji mu je u praznoj sali aplaudirao