duh pesnika revolucije (ciklus)

čitaocu

kada bih znao

ono što ti znaš

bili bismo ko braća

kada bi ti znao

ono što ja znam

nikada me ne bi pogledao

 

islednik i pismo

rekao sam

šta sam imao

da kažem

govorio sam

brzo i zadihano

dao sam im

šta sam imao

da dam

jedan prtljag

rukohvat stihova

nije ih to

zadovoljilo

tišina

islednikovog

pogleda

posle novog

prebijanja

zatražio mi je

opet

   i opet

   

lokaciju

poslednje pesme

pismo

na poljani

nadomak grada

pahuljasta krunica

belog maslačka

pada

na moj mesnati tučak

 

crvjezik

polutani

/ispiraju mozak/

polusveta

polusatnim verglom

poluistina

fašizam

pokuca

na komšijina vrata

pokuca

na vrata komšijinog komšije

pokuca

na vrata komšijinog komšijinog komšije

na naredna vrata kao i na svaka sledeća u nizu

ulazi se bez kucanja

 

kultura

dođu tako

zapale sveću

pljucnu rakiju

sipaju za mrtve

zadušničari deke

zadušničarke bake

dođu tako

zapale sveću

posede malo

pročitaju pesmu-dve

ostave cveće za sobom

 

o captain! my captain!

na suncu

rasprostrta koža

stečajnog upravnika

sapeta poput jedra

konopcem obešenih

miriše na čisto

 

generacije

viđao sam ih

svaki dan

slepljene

sljubljene

sa nogama

koje landaraju

sa petama

koje mamuzaju

grbaču roditelja

 

ram za crno-belu fotografiju

u izobilju svega

ništavilo najlepše cveta

 

čaršija

e moj pesniče

ruka ti se pozlatila

osušila se dabogda

oko ti smutno ispalo

  

e moj jarane

lovorikom kad su te

bolje da su te koprivom

oni ne znaju šta će s tobom

oni ne znaju šta ćeš sa sobom

u višnje oblake

u novinske patke

e moj baćuška

isplivaćeš i ti iz povodnja

slavuj ti u kosi

a pod nogama govno

kad te razgrabe grabuljama

kad te pospu pepelom sa ognjišta

mamini sinovci

i tatine mezimice

 

neko će od muke prolajati

neko prozboriti kratko

bio si naš pesnik

slava ti i hvala

 

prestonica/provincija

u prestonici

književni tračevi su autentičniji

u provinciji

književne tezge su oblapornije

 

putovanje

idete na put

odlično fino

i spakovali ste sve

poneli čak i knjige

vidim knjižicu

Preverovih stihova

odlično fino

i kažete ne znate gde

ste se zaputili

samo čisto da znate

po Preveru

nikada nećete stići

tamo

sa svim tim stvarima

 

duh

na stogodišnjicu

poznatog pesnika

upriličena je

spiritistička seansa

duh

pesnika revolucije

dogodio se

u zamračenoj sali

blizu

partijskog wc-a

glasom

hiljadu poraženih grla

urliknuo je

drugovi

sve ste zasrali!

 

kako

kako načiniti pesmu od samo jednog stiha

           a ne navući gnev skribomana i esteta

 

sloboda je kad...

kad bi ovaj novčić

poskočivši uvis

i vrteći se

umesto da se poklopi

ostao da stoji

uspravno

preživeo bih ja u tamnici

i ovu i narednu noć

ovako

u iščekivanju

pisma o pomilovanju

                                   

niz kaldrmu

kotrlja mi se i truska

metalna glava

 

svemir

kad bi se čitav

kosmos

skupio u jednu

tačku

i tad bi neko

gunđao

 

smisao

tražio sam te među zverima

među krvoločnim nitkovima

u međunožju njihovih kćeri

tražio sam te u pretincu

u poštanskom štambilju

pred streljačkim vodom

negde je neko možda čuo

negde neko možda jauknuo

negde još uvek vremena ima

                                                                 

Kontra - promocija knjige pesama (video zapis)

klopka

ne verujem u vaše ruže

u milohvat sladunjave bezazlenosti

koji podlizuje vaše užegle usne

ne verujem u vašeg bronzanog heroja

o čije se poprsje zvonko vetrovi lome

ne verujem u vaše sikstinske kapele

čije svodove šišmiševi grozno ljube

kuda kod da krenem

ulica razjapila usta, jezikom me po trbuhu

uz kikot zagolica

pazi šta poželiš, rekli su mi radnici na skeli

gledao sam ih ko što gledam u kino plakat

spoznaj sebe sama, namignu mi cvećarka

iako, naravno, nisam verovao u njene ruže

na kraju, kad su dovezli kamion sa smećem

znali su kako da me namame kod sebe

na stolnjak su izneli pomorandže

i počeli da ih krvnički gnječe

iza raspuknute kore

pesnice su im bile

orošene sokom

nakapali su

svenule

ruže

tad i samo tad sam uživao

tek nekoliko stihova u sumrak čoveka

izlazeći iz majčine utrobe na ruke dužnika

dugove ćemo prebijati do mile volje, oče

u momentu presecanja ove pupčane vrpce

odgodićemo prvi plač za dogovor o otplati

prva kamata biće zamotana u čiste pelene

računam i na tvoje švalersko iskustvo

počinjem da zevam i sisam svoj palac

ono što nam na kraju preostaje

čvrsto rukovanje po obavljenom poslu

obavićemo cokćući odmah posle dojenja

uz sevdah i kafanske svirače

 

nelagoda u jeziku

pozajmljeno vreme sumnje

koje se roni po rubovima poput peska

u čiji će klizno okno potonuti sve olupine reči

prazna bremenitost znaka

političaru trapez, mutavom bdenje

zar zaista nikada ne prestaje

kotrljavost glasova iza zubnog zabrana

zar se nikada ne umori

glagoljivost mrtvih na pragovima povesti

zaručnici taštine, zastavnici obrezanih simbola

počujte pesmu pobunjenog ikonoklasta

poezija je dijalekt margine

bočni udarci lome nam krta rebra

laktovi cenzora i napasanja mošnjih pojata

izađite iz svojih zagušljivih izbi

izađite iz svojih disleksičnih špilja

ne ugnjetavajte nas svojim blejanjem

ne ugnjecavajte horskim pevanjem stada

ne muljajte bosim nogama u kacama savesti

zdušno ispijajući vino naše malokrvnosti

kornjačo, nosi me brzo odavde

idu pesnici sa vinogradarskih posela

imaju baklje u rukama i maljeve za veštice

kuda drugovi, u jeziku su procep i ptica

ustanička

jedan, dva, jedan, dva

hodaj ovom ulicom

hodaj

neko je nekoga okrznuo pogledom

ovo malo asfalta kojim hodamo

pod limenim pokrovom

gledaj

koprivnjača zahvatila telo

crveni osip

na rukama koje se rukuju s tobom

misli

u glavi je rovac hrani se lepim uspomenama

jedan, dva jedan, dva

zamisli da letiš

da nikada ne dosegneš ivice nastanjivosti

u krug da te sabiju

u svadbeno kolo

u obruč volujskog točka

u zmijski čvor

diši

jeda, dva, jedan, dva

inhaliraj daljinu

budi sam

budi sam

oseti dim pod nebom letina gori

zaželi mu dobro jutro

strancu pod kabanicom

kišno jutro

sve su se boje razmazale

kap po kap

čudno je sve to

ležiš na travi u nedoba

iznad tebe zidni časovnik

skazaljke nalik srpu seku snopove

jedan, dva, jedan, dva

šta je ostalo od ovog naraštaja

malo peska što se presipa u igračke-bagere

purpurnim koncem zašivena usta

jezik-mamac za krivolov udvaranja

biciklista u oku koji pedali frtalj neba

bučni su to virovi

poput laveža besnog psa

zagrizi mu njušku

oseti radost trenutka

zavoli

prvu devojku koja ispliva iz mulja

zagrli je poput sna

svi smo mi nekad obedovali u staničnoj žurbi

gazili po baštenskom cveću

šutirali loptu o zid

izmišljali razloge za prevaru

sakrivali iza autoriteta

hulili na boga

igrali žmurke

flertovali u uglu bolničke čekaonice

opasavali se ćutanjem pred pandurom

i onda kada nismo to zaslužili

prihvatali svaki šamar kao bačenu kost

i onda kada smo mi tukli

mi smo bar imali empatiju prema žrtvi

pa smo tukli jače

kao nekad kada su nas pojurili

zaljubljeni parovi kvrgavim motkama

i zasluženo iscipelarili u parku

mislim da smo tad i sazreli

skutreni u lišću

mislim da smo tad i postali ljudi

pod limenim pokrovom

ono malo asfalta kojim hodamo

jedan, dva, jedan dva

hodaj ovom ulicom

hodaj

raskršća

šta bi trebalo ponajpre uraditi?

naštimovati vidike

ispijati svetlost ko kompot, zagnjuriti licem u sebe  

milozvučnim krikom osloboditi kormorana u grlu

ispljunuti prošlost, ceo fosilizovan kostur mamuta

šta bi trebalo znati?

ovaj svet je đubrište prokažene volje za životom

ovaj svet je od juče ukrašen trofejnim glavama

i onda?

krenuti hodati, raščiniti ugovor sa svetinom

prepoznati laži koje ti poturaju svakog jutra

istisnuti trn iz pogleda, protrljati sve privide

i nadalje?

čupati taj koren iz stopala, svrdlati sva cementirana bespuća

okrenuti glavu u pravcu pesme koja se pevuši drugom obalom

o nama?

budeći se sa spoznajom da je nešto izgubljeno

i da će jutro nove nade tek osvanuti

o njima?

prići ljudima koji sede ove noći okupljeni oko tihe vatre  

prići kao da ih oduvek znaš jer svaki početak je novo obećanje

svaki početak  je nova pripadnost u neverici

naposletku, oprostiti sebi sva njihova izdajstva

zbog čega?

lirski subjekt

eh, moj nedolični dvojniče

nema nade za nas u ovoj pustinji

nas su učili da volimo slepo

i da mrzimo iz dna svoje duše

tvoj povratak je došao u zao čas

kad mrtvi ustaju iz svojih legala

da živima darove dele

tvoj povratak je stigao u pravi čas

poklapajući se sa mojim odlaskom

u daleku bezimenost

nismo se opraštali na rastanku

ne radujemo se pri novom susretu

tvoje lice i moja izvrnuta maska  

tvoje lice i koža mog raširenog dlana

nećemo jedan drugome zaposedati duše

ti na zgarištu ove porušene jeretičke crkve

ja dok skupljam sirovu građu za nova jutra

tamo gde nam se zbilja narugala nadom

iskrenost se naplaćuje poniženjem

veruj mi bio sam u tvojoj koži

preživeo sva tvoja svanuća

naši rastanci su uvek bili prisniji

od našeg prisustva

naše odsutnosti su oduvek bile

bolja verzija nas samih

dobrodošao u svoj dom

moj krvniče

brate

petao istine

obudovljena reč

sastrugana sa krestavog grla

podleće

od uha do uha

noseći u kljunu zavet svetu

vabljena pred izbore

posutim zrnevljem kleptokrata

srubiše joj jednom glavu

uhvaćenoj u laži

ne mari, uzlete opet

odlučnija no ikad

na vrata svačije nesreće

pokuca

nahranjena

poltronstvom naših dana

živinče

u kavezu plitkog uma

video sam je na trgu

sad već kao odraslu zver

propeta nad govornicom

podrasla joj nova kresta  

više ne kukuriče

sad deklamuje

                           

uz ovacije ko-piladi

sunovrati

u ovim vidicima

stucanim nedobronamernim jutrom

prizorima

nazubljenim krckavom prašinom

poguranim svetlosnom igrom svanuća

kad nebo dockan probuđeno zeva

smaragdnim prorezom razdanjenog oka

ovim vidicima ushita i sunovrata

osunčanih slavoluka na gležnjevima grada

pijanaca što po zasluzi jednonožno balansiraju

tako pođosmo u grcavu besputnost

u ozvezdana idolopoklonstva na kapije groblja

u ovim vidicama oblaka i ružinog cvata

ovim zavojnicama kostolomnog valjka

pravilno poravnatih svinjskih njuški

kerovođa izgubljenih u magli

baršunastog dozivanja uvlakača

slike se u oku lome ko ih može posložiti

paradne istosti otuđene različitosti

u ovom gradu omutavljenih paralaža

svako ima svoj mali svet i u njemu krletku

među senkama starih olupina

na krajevima sunovrata

hodam i dišem i volim ono 

ono što zauvek ostaje u vetru hartije

ništa više

igre gladi

tih noći osluškivali smo

ulicu

nečija tela senčila su

kapije

u mlazu svetiljke

kroz bodljikave čaure

kestena

urasla senkama u zid

zalutala

u tuđe dvorište

kikot nestašne dečurlije

u krađi jabuka

razgaćeni kralj pajaca

domaćin

trčao je neprebolno

tešismo ga psovkama

dok nam je pesnicama odmahivao

on i sada trči kao nekada

u senci najsočnijih jabuka

koje su iz majica ispadale

na beton

jabuke smo silovito u zid

zabijali

prometnuti u godine

nabijeni plodovi detinjstva

trule sad u mraku

noćas

u mlazu svetiljke

stablo svrdla iz kamena

dečak opet beži niz ulicu

bežim za njim

sofisti

prvi je uvek

postavljao prava pitanja

u pogrešno vreme

drugome su odgovori

stizali u pravo vreme

uvek pogrešni

treći ih je učio napamet

zaboravljajući pitanja

četvrti je mudro

klimao glavom

peti je mudro

vrteo glavom

šestom su rekli da ćuti

sedmi je postavljao samo

retorička pitanja

a možda su odgovori u nama

oduvek precrtani nevericom?

upita

možda su pitanja bila lažna

oduvek služila za sakrivanje istine?

ostalih šest ga zbunjeno gledaju

deljući suvarak

pitanje je ko smišlja pitanja

kome odgovaraju isti odgovori

izusti osmi

pripaljujući lomaču

dok deveti već uživa u prizoru plamena

i ne znajući o čemu se radi

deseti konačno postavlja

pravo pitanje

ko je sledeći?