od kože praveći pomorsku mapu vetrova
I. Velimirac
tinja i zagasne u pogledu
na vrhovima jezika koji kruži pepelom
predskazanjem drevnog znaka
on je svetlo kojim svetionik noć u povoj vučji zavija
on je ljiljan-venac za još jednu utopljenu dušu
on je kormilo nade za još jednog begunca
a
svi smo tu
ljubavnici i stradalnici
nečiji sam dželat a nekom tek rođeni sin
začet tokom plovidbe, izludeo na palubi
prorok koji je ismejan od posade i privezan
za jarbol kao sveta amajlija, žig lutanja
sad sam dvogub glas i usklik koji razdire meso
zvezdana krljušt urobora istkanog od ukletih krugova
u jednom smo podeljeni na mape ćutanja i zaborava
u drugom sam duša peščanika zrno pred osipanjem
svedočanstvo sumnje i solju podgrižen rukopis savesti
a ova krnja magla i dalje pluta jezikom dima i pepela
doziva me naglas svaku noć ista doglasnica ognjišta
nečija misao bolno zagasne u talasima pored imena
onih koje sam popisao u rodoslovu sutrašnjeg brodoloma
nadnoseći nad vodom
svoje nasukano lice, vidim
to je lice dečaka
koje zasija samo jednom i više nikada
Нема коментара:
Постави коментар