insomnija je vrtoglava lucidnost, veli sioran.
toliko hvaljena mudrost nije dovoljna brana
od hira najprostodušnije gluposti, kažem ja.
niti je vreme ukras koji se trakasto odmotava
za koji se držimo sioran i ja, on sa makazama
u ruci, ja sa selotejpom na krajevima usana.
ispod kamena možda je stari ključ ili zmija.
grk aristofan veli da ispod svakog kamena
krije se političar. zamišljam ga u položaju
fetusa sa presovanim biljnim transparentom.
na njemu je nekad nešto pisalo slatko poput
kominjaka. možda je to zaista bačeni ključ.
ili je to podzemna ćutnja kamena. bunar
kroz koji se prolama krik prestrašenog eha.
nisu li reči konačnost izbora? poslednji san
jezika koji se odsanja u sedefu prazne ljušture.
nismo li svi neznanci u mimohodu krajeva?
samo čuvari vremena u kome grožđe zri.
naposletku, čega smo zbir? ovo malo jada
na pustoj vetrometini, zakotrljanog daška.
ulaštenih dijadema samodršca, na čelu tom
jarčevom. u pijanstvu rulje duša je sipljiva.
kuda idemo? odakle dolazi trag tog nomada?
znamo samo to da su vrata svuda zakopana
u zemlji. sa mnoštvom pragova.bezvremena.
Нема коментара:
Постави коментар