уторак, 02. април 2019.

mi, bezdomni


nedostižno postaje prihvatljivo.
znaš da je s druge strane, kao
tuđa obala ili planina u daljini.

nejasno postaje isuviše intimno.
slutiš da je negde u tebi, kao
zaboravljen nagon, igra jezika.

nepočinstva nisu više deo tela.
veruješ da su u uhu i oku, kao
letnji prelivi voda, cim ribara.

nepripadanja više nisu tajna.
osećaš da si bezbedan, kao
sisavče vučice, pod krznom.

i ti me još pitaš, ljubljena moja
zašto sam sad došao nenajavljen
u dom taj, u postelju našu, dok

napolju oluja skotna dostiže vek
u kojoj svi naši sporazumi truli
bukte u nama kao oproštajni stih.

neznanja više ne zavise od nas.



Нема коментара:

Постави коментар