kruna od slame

u svojim snovima metodičan sam

kao mesar u silovitosti prvog udarca

kao balerina pri okretu na vrhovima prstiju

jer kad sanjam svoje smrti i odricanja ja ležem

u čistu postelju, na jastuk boje magnolije i režim

o snovi, moji verni psi

psi ljubavi i neutoljive mržnje, vaše šape mi

miluju očne kapke iznutra, jutrom ližete mi zenice

jer telo sam milovano vazduhom, okupano pljuskom

zapaljeno ukresom otpadništva: abdiciram krunu od slame

telo zakopano u zemlju, razraslo u koren dublji od svakog

razočarenja, telo požude i detinjastog zanosa

u mojim snovima nema dželata

nema suvišnih pitanja i nedoumica. samo želja

da se naslađujem svojim slavodobitnim porazima

u mojim snovima ravnica je beskrajna i pusta

kukavice su kukavice

                                  sa jajetom u tuđem snu

u mojim snovima sutoni su malaksali

jagode su uvek s druge strane

u gustoj šumi razvratnika i samoubica

iz koje se uvek vraćam na prstima

žmureći na dah

obraz

Na toj prepodnevnoj vrelini,

kada se tope sladoledi u izlozima

kolačarskih radnji,

i kad se šetač povlači u hladovinu,

osluškujući bilo sipljivog grada,

slučajno pred zgradom javne uprave,

naiđoh na nešto nesvakidašnje,

na trotoaru, gle vremena luda: o b r a z !

Spolja gumiran i elastičan, malo nagnječen,

dok iznutra još mu vlažna i topla sluzokoža.

Kud ću – uđem u zdanje s trobojkom,

levo-desno, iz kancelarije na hodnik i obratno,

odozdo-nagore, sprat za spratom,

Izvinite, gospodine, je l' ovo vaš obraz?

Gospođo, ispao nečiji obraz, možda vaš?

Gledaju me svi u čudu:

Šta trabunja ovaj mamlaz, kakav obraz!?

Kad malo izbliza vidim – svima usukana lica,

ko na neživima provide se kutnjaci i plombe,

svima nedostaje rođeni obraz (nekome oba).

I niko ne haje za ovaj moj, obraz lutalicu.

Kud ću, šta ću – do portira koji me sasluša

očinski brižno i pokaza kažiprstom (pokretom

kreacije Adamove s renesansnog platna),

na prepunu korpu u uglu toaleta.

(Ovde, gospodine, slobodno bacite svoj)

U masi maramica, tampona i drugih obraza,

koji poput ribljih filea izdišu na gomili.

Izađoh na trg i zafrljačih taj kožurak

macama i kucama u slast.

U zemlji u kojoj svakog malo pa

zasvrbi nekad ozbiljno lice,

a da ne zna ni ko ga češa,

ni ko mu šamare u prazno lupa.

povratak

malo i ta stolica,

razigrana u ćošku sobe,

ume da prevari lakoverno oko.

zaljuljano stablo u dvorištu,

dunja u okviru prozora,

kuća koja se nadima od smeha.

zalutao sam pukim slučajem ovde,

ljubeći pčelinje usne,

uz zvuke grmljavine u polju,

nije to bio dan za pričesti,

u blatu su promicali volujski točkovi,

svadbena povorka, dim vijori iz stare crkve.

umotan u bele čaršave na vetru,

s tim pokislim licem sraslim u godine,

s lastavičjim gnezdom za čelom,

s gnjilom jabukom u džepu,

možda i nije sve zauvek izgubljeno,

možda sam pokisao s razlogom,

vraćajući se pijan s večeri u rano jutro,

zalegoh tada u raskvašenu zemlju,

zemlju pustih grobova i raspričanih mejdana,

u mojim nedrima tutnjao je

karavan trgovaca i topot vojski,

lila je stoletna kiša.

usnio sam krajolik svoje duše,

njen zvonki glas u klokotu česme,

imala je za kim da žali, ta ponornica

skitnicu jednog koji je gonio vetar

pred svojim

pogorelim domom.

ono što te čini posebnom

ono što tvoje usne čini

tako istrajnim pred ugrizima

nije ni ta nepotkupljivost

pred nakaznim protuvama

nije ni taj zavodljivi palacaj jezika

između harmonike od blistavih zuba

na svadbama punim obesnih sinova

nije to ni ova konjušarska buka

pod kumulusima vikend zapleta

ni mušičarenje dokonih ribokradica

koji danonoćno obdelavaju svoje

statuse na društvenim mrežama

ono što te čini zaista posebnom

među tim sociopatama i amebama

to je taj slatki prezir, devojko

prezir i neuzvraćena ljubav prema svima

koji sad negde zarivaju svoje ugrize

u sopstvena leđa, crvena od ujeda,

koji i sada jure svoju repašku

u koloritnom lavirintu sujete,

tvoja je posebnost, devojko

tamnica za sve njihove vlažne snove,

tvoj je prezir vekovima hranjen,

i ti nekad beše reanimirana euridika,

plutajuća ofelija, nadrkana emina,

potrovana julija, santa maria sa

romantičarske duplerice, sisata

kolonijalna hana s pramenjem

od vanilje, raspuštena jezika.

njegoševa prevrtljivica-nevera koja

zbog kratke suknjice biva silovana

govorom političke korektnosti,

feministička opatica u gluvoj sobi

superrevolucije matrijarhata, parohijalna

amazonka zaključana lisicama braka,

klara cetkin, balsamovana heroina i

julija kristeva, rodno-suicidna

bombašica pod lažnom burkom

na pijaci sa čipkastim donjim vešom.

naša isidora maglokrvna, neutešna

korespodentkinja norveških fjordova

i fotoreporterka svih epitafa u korove

obraslih krstača palanačkog groblja.

salemska veštica u ime naroda

izvisila u toj američkoj selendri.

dadaistička društvena svojina iz

manifesta za dugovečnost ideje.

poživotinjena milica dugotrepavica

zarobljena u sadomazo čitankama,

odmah pored devojke brže od konja,

genoinženjeringa arijevskog folklora.

sve naše anonimne virdžine pale za

slobodu otečestva i svetsku revoluciju.

naše jefimije knjigovezilje za sve naše

mučenike i sve naše ideološke krvnike.

bezimene majke hrabrosti i zabrađene

svetice, golih grudi naslikane slobode,

sve petrije, venaca pletilje i penelope

iz naših porodičnih crnih hronika.

naše maturantske fejsbuk lepotice

nasmejane pod blještavim kičom.

tvoja je posebnost, devojko

tamnica za sve njihove neutešne

snove, tvoj je prkos vekovima

sakaćen i ljubljen,

ono što te čini zaista posebnom

to je taj slatki prezir, devojko

tvoje su usne crvene i bride nad

ugrizima zabranjenog voća,

tvoja je budućnost uvek bila

utopija od trnja i meda.

noćne životinje

od istih pitanja

koja vrebaju slučajne goste

sačinjeni smo u vremenu

tek malo posoljeni po sredini glave

dugom pauzom usred mišjih razgovora

od istih reči

samo malo drukčije složenih

šišarke koje ciljaju noćne prolaznike

sazdani smo šetnjom pri povratku kući

hodaš li ovim parkom u noći

gost si svemu a prolaznik samom sebi

zver se već umirila u mojoj presnoj utrobi

kao i taj naopaki mesec razliven nasred bare

nalik svakoj proživljenoj sumnji

koja odzvanja koracima pored prazne klupe

u mrlji jedne vrane koja svija svoje gnezdo

sa šupljim lešnikom u kljunu

negde i taj nokturalni spomenik

izrezbaren od krzavih noktiju granja

kojim dugovrati vrtlar grabulja postelju

                                                   od lišća

svetilište tajno za umorne i krhke ljubavnike

bez imalo stida

sa mravom što kotrlja se niz čelo

moje vreme i ja prolazimo ovuda

naš korak utiskuje sećanje duboko u stablo

kada smo urličući na neke zalutale nam zvezde

gazili repove sopstvene duše

rane

zbilo se iznenada

njegov pokret desnice širok kao osmeh

sa kratkim cimom, trzajem iz zgloba

zarivši taj lepi nož u moju prolećnu utrobu

dekorisan ružinim laticama lobanjama i zmijama

okrećući tu metalnu čeljust u smeru kazaljke na satu

zidnog časovnika u bakinom starom kućerku

okretao i svrdlao do malaksalosti ruke

dok sam ja stajao tu na pločniku

sa izbušenom rupom rasporenog stomaka

malo iznad skvrčenog pupka

stajao i čudio se njegovoj neverici –

zašto živ sam na krajevima ovih stranputica?

zašto sam još ovde ne pobegavši negde u tuđinu?

zašto se još uvek odlično sećam svega

                                       čega su se odrekli drugi?

otišao je postiđen mojim spokojstvom

otišao sa svojom krvavoznojnom podlakticom

ne znajući da sam ja

sa svakom pesmom ko

sa otvorenom ranom

                             
                   umirao 

                         umirao bezbroj puta

kuća za pesnika

ispod ovog parketa

ne kuca nijedno izdajničko srce.

moji ormani ne kriju viseće kosture.

prozorska okna nemaju otiske

rogova i kandži.

ne posipam kosu pepelom.

nemam svoju tarot kartu.

stolice moje ne šepaju.

zidovima nisu izbijeni zubi,

lusteri nisu

                kreštave čavke.

moja odeća je čista,

mahom prugasta i crna.

moja obuća je namazana

i napunjena hartijom.

moje sobne

papuče

ne gaze ni po čijem licu.

moji snovi nisu krckalica

koja drobi

bespomoćnog proletera.

i ko si ti da sudiš o meni

i mojoj

talačkoj usamljenosti?

troja su vrata u mom domu.

jedna za kralja svih prosjaka.

nikad ne izlazi
                       praznih ruku.

druga

za filistarsko nahoče (kopile).

pred trećim vratima je blistava zver.

mi smo sa mladine strane

                     Nećemo ostati na kiši

                     a nećemo ni unutra.

                     Pa gde ćete, jebemvam mater.

                                Aleksandar Ristović

trebalo bi katkad opustiti ruku

pri pisanju, rasplesti jezik iz čvora

protegnuti papke, figure radi,

telesne vežbe raditi sa jezikom

kao sa vijačom.

nepovratne su samo reči glupaka.

pametan meri po učinku tuđe gluposti.

jezik, dakle, prilagoditi usnoj duplji.

a ne nosnoj ili ušnoj šupljini, ne dao bog.

misliti uvek svojom glavom, ali suditi tuđom.

evo kako: svaki uradak čitati neistomišljenicima.

ako je njihov sud pohvalan, a rukoblud skroman,

tad ćeš znati da li si promašio metu ili odstojanje.

e sad, ako je njihov sud rđav, a rukoblud po meri,

tad ćeš promašiti metu, ali pogoditi sve ostalo.

najbolja knjiga je tek savršeno izglačana pukotina.

lepota je uvek u survavanju, nikad u u uljuljkivanju.

onaj ko misli da je lepo u lagodnosti i trljanju nosa

neka odmah profućka i kalfisanje i spisateljski zanat.

lepota je uvek u blagosiljanju nemoći i samoizgonu.

pisanje je gozba koja se služi asketskim strpljenjem.

teško je naravno suditi o drugome ako i sam nisi,

katkad, žrtva tuđe dobrote ili snishodljive klevete.

neko je već kazao da dolazi vreme malih pesnika.

i od najmanjih ima još manjih, kvantnih partikula

koje se prilepe za kolajnu nekog nacionalnog barda

da bi i sami muvlje upali u antologijsku kupus čorbu.

ako želiš da budeš nagrađivan, ne zameraj se nikom.

ako isteruješ svoju pravdu, vremenom postaćeš klovn.

kada dobiješ i tu nagradu, ne zahvaljuj se baš nikome.

budeš li u prilici da budeš viđen, glumi ravnodušnost.

ako pišeš o ljudima, zapuši nos i isturpijaj kandže.

ima nečeg animalno refleksnog u ljudskoj naravi,

ako pišeš o vlasti, zapuši i usta i spremaj se za put

koji dobronamerna saplitala izgnanstvom zovu.

naposletku, čini sve po sopstvenoj želji.

nikada se nećeš dopasti gomili a ni sebi.

rekoh, nepovratne su reči samo glupaka.

pametan meri po učinku tuđe gluposti.

porekni sve kada dođe vreme prozivke.

ne daj im povoda da te uznose i kude.

nepozvan si gost na sopstvenom opelu.

uvek je lepo imati prijatelja na sprovodu.

balast

dok je drugima pokazivao rite

svoje davno iznošene ličnosti:

ištipani su moji identiteti, reče,

zagledan u boju sunca na umoru.

da li da verujem svom pogledu?

zapitaše se taj usukani pustinjak,

dok mu je jedna fatamorgana nikla

na mršavoj čašici kolena kao cvet.

kršten sam ovom lepom anatemom,

imena mi, sve je u rastakanju svesti.

u prokletstvu svakog prekornog jutra

istopljena je rubna ledenica mog sna.

presaviti um da bih se oslobodio jada,

da bi se jedna ptica vinula put neba,

u bezglasju neporecivog, u nasilju

tišine, razmrljati svoja varljiva lica.

a putevi su mnogi prividom utapkani.

iz gomile jedan magarac tumara slepo,

u njegovim bisagama je sve ono što

jedna duša može poneti preko vode,

sve ostalo je laž.

pustinje

treba se skrasiti

u ovim pustinjama bez vetra

u ovim kišnim jutrima bez zaklona

među telima jednako promrzlim od nade

u cirkuskom blatištu, među trapeziste sa

krilima anđela, pod ljuskom oraha u voćnjaku,

spiralnom ljušturom mekušca, u tim retkim trenucima

kada muzika opušta rastrojena čula i zavodi tišinom

među potonje otkucaje lepog srca na bolničkoj postelji

u sladostrašće vernika i bogobojažljivost osuđenika

u nesanicu poslednjeg dana đačkog raspusta

treba se skrasiti

u svemu što miriše na baštensko cveće, među mrave

koji pronose hlebne zastave neupitnosti, u žitna

polja koja se talasaju na suvom povetarcu, na vrelom

kamenu koji zapljuskuje blato sa avarskih kopita,

među izbegle slovene koji naseljavaju hipermarkete

među ulične cigane koji umakoše svim običajima sveta

zanoćiti u noći bez meseca, bez svitaca, doručaka na travi

putovati između koraka

opisivati maglu između redova knjiga, zgušnjavati sa

kesicom čaja, prelivati oparenim grudima vlažne usne

zamišljati bliskosti, gonetati odsutnosti i pratiti progonjene u

vagonima koji jure sibirskom ravnicom daljinom beskrajne stepe

treba ići brže od slika, slaviti svetu čulnost između dve ljubavi

a obe su načete kaznom bogova i pohotnom rugalicom satira

ako sam i bežao, bilo je to samo daljinom pesme

kroz nepregledne pustinje i zaboravljene humke

na puškomet od stradalnika, ispred stroja reči

blagosiljajući u sebi svako zrno

incidenti

glava je rasklaćena u cegeru,

umotana u listove kupusa i mlad luk.

nekada i trajno ostane u torbi.

jedna je ruka ostala među veknama hleba.

sveže odsečena do ramena u pekari.

obično bude levica, pravila nema.

naočare sa očima su se zaboravile

u preklopu novina.

niko više ne gleda ispod mršavih naslova.

devojčica sa obručom nije

više nikakva tajna ulice, nikad nije ni bila.

nema ovde uznemirujućih muza, niti

melanholičnih zaseklina senki u beskraju arkada.

perači prozora su oprali gradonačelniku zube.

neka zverka se umiva na gradskoj česmi.

narandže su oglodane su oglodane su oglodane

glodalicom crnog pauka.

ulicom nadolaze žitija šićardžija.

pod njihovim stopalima zveckaju taliri.

njihovim novcem kupuju se duše za jedan groš.

iz moje aorte prhnule su dve vrane svaka na svoju stranu.

na njihovim kljunovima je pisaljka koja razrešava ovu šaradu.

iz moje lobanje nadničari žure domu svome.

zaista, zaista

moje su kosti razbacane u pseće sokake.

u kasapnici krvare moja ranjiva jutra.

samoniklo

istorija je samo niz nedela ubica sa čvrstim alibijima

                                                           Milan Đorđević

dok pokušavaš ugoditi svima

to je kao da mešaš sirće sa sokom od limuna

koka-kolu sa ruskom votkom, pelin sa medom.

isto i kada pokušavaš da ugostiš orakula

kafenim talogom šoljice poklopljenom o novine.

ili kao kad praherom teraš obade i brabonjke

dok se na suvom vetru razapinje tvoja kožurina.

misli ti se znoje pod čelom, zujalice pčelinjeg saća

na rendgenskom snimku vidim svoje udomljeno štene.

nemir si, blesavko, dok propadaš u postelju dana

na mestima toplih ulegnuća spavaju promrzli cigani.

možeš misliti koliko je napolju razmrljanih duša

svaka indigo-kuća krije tragove preslikanih koraka.

negde u dnu svakog pejzaža vreba nerođeni slikar

u svakom komadu jutra čuje se budilnik rovokopač.

žudim za tišinom neodgonetnutih obala i kanjona

tamo gde je duh stopljen sa beskrajem i mumificiran.

žudim za pesmom iz koje će poteći samo pastrmka

tamo gde je reka stopljena sa nebom i vedrinom dana.

jer ovo je vreme oholih zločinaca sa čvrstim alibijima

u njemu smo nemirni, rastrojeni i plahi kao senke na vodi.

jer ovo je vreme u kome ne možeš ugoditi svima

tvoja zlehuda sudbina se čita na dlanu novorođenčeta

samoniklom nadom.

Kanjon reke Jerme

prekidi

biomehanička bića/čija su

/tela skladno ustrojena u nespokojstvu

formativnih odlivaka/iz kojih curi/ricinus ulje

ljušte im se metalne brnjice/zakivak u mesnatom nosu

vaše su ruke/robotičke proteze/balsamovane kandže

dižu/kapitalistička raspeća/revolucije/tvornice reciklata

usta im/mašine za mlevenje mesa/cmaču vazduh/u kesi

guše se/u modrozelenkastoj tečnosti/apsintu nalik

oči im/okulari televizijskih sećanja/digitalne ličnosti

sa bipolarnim poremećajem/lobotomične frekvencije

genocidni melanž/reklame za deterdžent/antibebi pilule

seksi lutke na naduvavanje/orakuli/jogini tišine

vaše smrti/veštačke oplodnje/regeneracije/bajalice

vaš jezik/softver za futurističku poeziju/totalitarizma

vaša letnja putovanja/teleportacije/eugenetike/eshatoni

nudimo akvaparkove/aušvic muzeje/netaknutu prirodu

nudimo prvoklasni kokain/adrenalinsku smrt/sajber partije

dolazim/iz kažnjeničke kolonije/na kulama stražarnicama

vise/

postutopijska strašila/trešte jerihonske trube/pada noć

budim se/

oko mene/beskrajni hologram

praznog androginog lica/

restart/ili/brisanje koda

skulptor Arpad Slančik

mi, bezdomni

nedostižno postaje prihvatljivo.

znaš da je s druge strane, kao

tuđa obala ili planina u daljini.

nejasno postaje isuviše intimno.

slutiš da je negde u tebi, kao

zaboravljen nagon, igra jezika.

nepočinstva nisu više deo tela.

veruješ da su u uhu i oku, kao

letnji prelivi voda, cim ribara.

nepripadanja više nisu tajna.

osećaš da si bezbedan, kao

sisavče vučice, pod krznom.

i ti me još pitaš, ljubljena moja

zašto sam sad došao nenajavljen

u dom taj, u postelju našu, dok

napolju oluja skotna dostiže vek

u kojoj svi naši sporazumi truli

bukte u nama kao oproštajni stih.

neznanja više ne zavise od nas.

zaborav

kao svedok jednog vremena

koje u sadašnjici otkriva posledice

zaboravljenih uzroka, dok povodi vrište

kao tankoćutni glasovi uškopljenika,

to su gradovi u noći

raskršća sumnje, konačišta lake namere

izlozi želja, antiklimaksi trobojke semafora

zablude mutnih svetiljki, skverovi pasa lutalica,

o, kada bi se u svemu razotkrio igrokaz puta

planska perspektiva u daljini,

kada bi se u rubnom nedogledu instalirao horizont

kao akvarel koji razliva pravac i slobodu;

kada bi čovek baš sve zapamtio

svaki najmanji otisak svog putešestvija

sve lukave stranputice, saplitanja i izdajstva,

zaljubljivanja, opraštanja, sva svoja bekstva;

da li bi kada stigne do zida prošao snagom volje

ili bi se sam zid ojačao poduprt rukama dogme?

da li bi kada stigne do graničnika jednog obećanja

zastao zamišljen ili sujetno umarširao u novi mrak?

gradovi zakupljene pristojnosti, rentirane dobrote

u kome je svako zarobljen lakoćom svog postojanja

to su gondole razbibrige koje je slutio pesnik

da li je radni učinak pređenog puta srazmeran brzini

ili je vreme da se sačeka u koloni posle udesa na putu?

da li su ove naseobine ljudi koji su odustali od svog puta

ili skućenih mudraca koji kao gosti posećuju svoje živote?

opsednuti zidovima svoje ćutnje, okrilaćeni čekanjem,

u zaboravu ne vide prokletstvo već samo tu

slobodom okupiranu vedrinu.