ustanička

jedan, dva, jedan, dva

hodaj ovom ulicom

hodaj

neko je nekoga okrznuo pogledom

ovo malo asfalta kojim hodamo

pod limenim pokrovom

gledaj

koprivnjača zahvatila telo

crveni osip

na rukama koje se rukuju s tobom

misli

u glavi je rovac hrani se lepim uspomenama

jedan, dva jedan, dva

zamisli da letiš

da nikada ne dosegneš ivice nastanjivosti

u krug da te sabiju

u svadbeno kolo

u obruč volujskog točka

u zmijski čvor

diši

jeda, dva, jedan, dva

inhaliraj daljinu

budi sam

budi sam

oseti dim pod nebom letina gori

zaželi mu dobro jutro

strancu pod kabanicom

kišno jutro

sve su se boje razmazale

kap po kap

čudno je sve to

ležiš na travi u nedoba

iznad tebe zidni časovnik

skazaljke nalik srpu seku snopove

jedan, dva, jedan, dva

šta je ostalo od ovog naraštaja

malo peska što se presipa u igračke-bagere

purpurnim koncem zašivena usta

jezik-mamac za krivolov udvaranja

biciklista u oku koji pedali frtalj neba

bučni su to virovi

poput laveža besnog psa

zagrizi mu njušku

oseti radost trenutka

zavoli

prvu devojku koja ispliva iz mulja

zagrli je poput sna

svi smo mi nekad obedovali u staničnoj žurbi

gazili po baštenskom cveću

šutirali loptu o zid

izmišljali razloge za prevaru

sakrivali iza autoriteta

hulili na boga

igrali žmurke

flertovali u uglu bolničke čekaonice

opasavali se ćutanjem pred pandurom

i onda kada nismo to zaslužili

prihvatali svaki šamar kao bačenu kost

i onda kada smo mi tukli

mi smo bar imali empatiju prema žrtvi

pa smo tukli jače

kao nekad kada su nas pojurili

zaljubljeni parovi kvrgavim motkama

i zasluženo iscipelarili u parku

mislim da smo tad i sazreli

skutreni u lišću

mislim da smo tad i postali ljudi

pod limenim pokrovom

ono malo asfalta kojim hodamo

jedan, dva, jedan dva

hodaj ovom ulicom

hodaj