neki su koturi
počeli da se okreću
nepodmazani, uz
skok zupčanika i ciliktanje opruge
nekome je otpala
ruka od kalema, drugome istrčalo koleno
reflektori su iz
mraka probudili gipsanu figuru
pomičući zastore,
daske su zaškripale od trzaja marionete
zavesa teška od
plesni konačno je razmaknula nabore
tek toliko da se
promoli Lice, živčani igrokaz bez šminke
i saopšti
prisutnima da prošla su vremena lakrdije
vremena
apstinencijalnih kriza romansijera
vremena dušegupki zadihanih poetesa
ostale su sada
ove reči
reči testere
reči sečiva
reči drobilice
ostali smo sada
samo mi zbunjeno rastrzanih pogleda po plafonu
o koji visi na
zateznom konopcu ruka demijurga lično –
rapsod je
razmotao smotuljak hartije i počeo da čita
ponajpre
stidljivo, a onda glasno, sve glasnije
počeo da urla i
zapomaže ujedajući tišinu ritmičkim ugrizima
počeo da udara i bije prazninu ušuškanu po rašljama stare dvorane
zidovi su počeli
da se rone iznutra
pod je očas
propao pod teretom njegovog daha
ostao je sam na
čistini dileme među ruševinama zdanja
čitati ili propasti
znao je da je
odgovor davno ispisan
na dlanovima pesnika
koji mu je u praznoj sali aplaudirao
