lomača: auto-da-fé

 

dajte mi kutiju šibica i promeniću svet!   

lomača je piromanov radni atelje –

sve što sadrži materiju može i da gori,

nauka ipak veli: najbrže gori savremena

beletristika, to ima veze sa vikendaškim

stilom pisanja, drvo se vraća praiskoni,

roman bukvi, ljubavni izlivi junakinja

vlaknima celuloze, a sama beletristika

prirodnom rolovanju

materije;

nama su potrebne nove literarno-vatrogasne

sekcije, nalik onima iz farenhajta 451, odredi

profesionalno obučenih spaljivača-piromana

za primenjenu veštinu pirobibliofagije –

većinu knjiga bi trebalo spaliti ili čuvati

da bi se založile furune i kotlovi;

kažu i da najmirisnije gori plastika,

silikoni kad gore to je piromanova prava

poslastica, kavijar,

jednom godišnje trebalo bi javno spaliti                     

po jednu folk divu –

jeftinije je od vatrometa

a prizor veličanstveniji, dok

pevate vatrene hitove okupljeni

oko svečane lomače;

kažu i da najtrajnije gore cepanice

iz stranaka,

(negde oko božića, valja se spaliti

po koji političar)

premda

niko ne zna zašto –

psihologija praksom potvrđuje:

na lomači se poznaju junaci!

pa ko vrisne, badnjak stisne.

čekajući šeika godoa

                krivo je mrtvo more

čekajući šeika godoa

svilenkaste ubruse i kadifu

zlatom optočene đinđuve

dvogrbe kamile i leteće investicije

čekajući brkatog crnomanjastog emira

ulopanog naftnim flekama sa svim

robinjama iz pustinjskog čador-harema                      

čekajući arapskog princa na belom hatu

našeg tradicionalnog prijatelja po postanju

sa kojim je milina vazdan divaniti pod

zvezdanim nebom, pokraj šedrvana –

iste nas muke muče,

tebe, šeiče, višak blaga i kraljevska dokolica

od teškog blagostanja

 a nas, balkansku sirotinju iz srbistana,

 nas muči , o  plemeniti prinče,

kosmička nepravda zbog nestašice

naftnih derivata i manjka

 prokletih investicija!

no, kad bismo se udružili,

mi, maljavi i servilni k'o i svaka ropska služinčad,

(kod nas je sve na prodaju a priroda nam dala)

alavi jesmo, ali i ponosni na svoje poreklo;

i vi, premudri, u nafti okupani, čisti k'o

suza devičanska iz presvetog  harema,

pa da nas bog vidi i dušman da se stidi

da jašemo zajedno i u suton i u zoru,

i da pevamo pesme junačke,

                              o, šeiče, brate, najrođeniji...

šeik gleda, a sve mu se u stomaku valja

pa da l'

od čvarka il' od ljutog ajvara,

stade prdet' minut bez prestanka.

ansambl narodne muzike

      (ispovest matorog džezera)

sve je počelo kao ritam
sekcija doma kulture           

sekcija doma kulture

neko je lupao

bubnjeve a                                                       

neko

duva

o

u

trubu

harmonikaš

mali

laza

razvlačio je đedovu

dugmetaru

 

po svadbama i

na                                                      

panađurima

ond

a

je neki aco iz

amerike

doneo trombon

bog te jebo

to su bili dani

duvao je k'o seljak

na vetrometini
prozeble

prste

na kraj

u

iz podruma našeg

malog                                                                             

geta

hrupi kosmata

dečurlija
pištolja
i ruž

a

i sve sjeba

pozerajkom

zemlja kraljeva i budala

(iz brodskog dnevnika Ukletog Holandeza)

I OVAJ BROD PIJANIH LUDAKA NIKADA,

VELIM,

NIKADA U LUKU STIĆI NEĆE!

A NI POTONUTI, JER

HARON KAPETAN

(PREĐAŠNJI MITSKI LAĐAR I

MORNARIČKI OFICIR PAKLA),

ZA KORMILOM

VETROVE RAZAPINJE I LOMI,

А NA PRAMCU K'O SIRENA

PEVA MU GUZNA LORELAJ,

ОDISEJ OBEŠEN O JARBOL

ZA MOŠNJE,

КAO PRIMER                                                

BUNTOVNOJ POSADI  –

U POTPALUBLJU PURNJAJU ROBOVI, 

А SPARTAK, VOĐ IM,

VELIM,

NOVI USTANAK SMIŠLJA,

О, DA SE TALASI SKUPE K'O PESNICA

I MORE DA SE RASTAVI PO SREDINI,

О, DA SE BUDALE OTREZNE PRE NO

SVETIONIK ZASIJA U DALJINI,

ZAPEVAĆE ONI.

АL'  NOĆ JE ČUDNA, КURVINA, I

ONO MALO MIRA POD SVODOM

NESTA,

КАD BURA NAGNJEČI PRAMAC I

NADJAČA ROPAC IDIOTA,

А ОNDA SVE UTIHNU U EHO

КАD VESELA LUDA

ZAPEVA

U INAT ROBOVIMA,

NA RADOST KRALJEVA I BUDALA

moja velika, mrsna, pravoslavna svadba

duhovnost nam je mrsna

misao gnjecava poput čvaraka

volimo da topimo belles lettres u maz

društvo nam je pečenjara

politika ćevabdžinica mogućeg

kultura nepodmazana skara

vera nam je takođe masna                                              

religija čorbica od crevaca

kandilo zejtinjavo

sveti dim beo kao loj

naposletku

duša nam je svinjska džigerica

u skrami

posle obilatog akademskog jela

u ustima nam po ruža ostaje

trnje

zabijamo u nepce –

da iščačkamo slaninjave

rubove istorijskog pamćenja

mrsnog nasleđa i stida zbog

proždrane stovolovke

već
sutradan

izmet nam odiše tradicijom

nakot jede svoju revoluciju

dostojni naslednici

slavnih

peripatetičara

vrtimo se u krugu

šezdeset zima

slavimo velike datume

sanjamo velike jubileje

životi nam se potiru

glupošću

sokrata je pokvarila
omladina

žan pol mara skončao
u kadi
nožekanjom u prsa

kad najednom neki    

novi jakobinac

povika

ravno sa giljotine

hleba i igara

daj nam

krmačo revolucije

hleba, baruta i igara

da pucamo

da se veselimo

oj ha

trup tup tup

uterivači đavola

naš poslodavac nema

intelektualno

lakrdijaštvo i lukavost

geteovog mefista

plemenito mučeništvo

miltonovog palog anđela

nema ni mitsku auru

folklornih predanja niti

holivudsku šminku

moćnog ćopavog

jarca

                                                 

pravi nepomenik živi

kafkijanski u iznajmljenom

potkrovlju

sa bubama i štrokavim

potklobučenim zidovima

nosi poderanu odeću

somotni sako krpljenih laktova

i sam bubuljičav i poguren

smežurani starac

socijalni slučaj

od koga je i bog jednom davno

digo ruke

iako manihejski osuđen na zemaljsko

bivakovanje

njegov posao je da ipak

sačuva prirodne resurse dobra

da zlo ne prevlada sasvim

za njega rade suvonjavi činovnici

po trejd-centrima i poslovnim

zgradama bučnih prestonica sveta

njegov je posao da jednom godišnje

pošalje izveštaj o bilansu

dobra i zla

ravnodušnom stvoritelju

koji se tamo negde

u kosmičkoj praznini

smrtno dosađuje i smara

toliko da od pristiglih faktura

đavolove godišnje norme

sebi pravi

seksi origami 

kubisti

vrebaju iz potaje

u srcu grada koje ima

oblik makadamske

kocke

piju samo iz tetrapaka

odrasli na branku

kockici

imaju

fizionomiju superheroja

iz akcionih stripova

geometrijsku pravilnost

šturog ophođenja

inteligenciju begunaca

iz filmskog serijala Kocka

jedan živi i u mojoj

zgradi

svakog jutra

kad krene u kafanu

kaže ženi –

kocka je bačena!

žena ga pošalje u materinu

urođenici

nežni jelisejski kopljanici

nepatvorenih duša

žreci divljina

surovi u jednostavnosti

tuđi alijenaciji

bogovima nalik

                                        

njihov je hram

bršljen i glog

ledina i pustinja

prašuma i reka

njihov je mir

osunčan

ozvezdan

oplođen

nemaju svetsku bol

berzansku jagmu

mein kampf

oktobarsku revoluciju

političku korektnost

jebe im se za rupe u

budžetu

angažovanu umetnost

stranačku kopilad

urbane statue

              

Bore se za svoje mesto

pod krošnjom

za među u parku

proterani iz

istorijskih čitanki

viču na nagluve

penzionere

otimaju mrve

golubovima

u predvečerje

šljepaju po guzi

progresivne

srednjoškolke

zapišavaju svoj

urbani teritorij

namiguju pijancima i

beskućnicima

noću

kad trgovi i parkovi

opuste

šetaju od stabla

do stabla od klupe

do klupe

uzvikuju parole

psuju biste

iz komšiluka

gađaju se flašama

praznim kestenjem

šišarkama

ispovedaju zvezdama

ujutru opet vežbaju stav

nepomičnosti

plaši ih revizionizam

opštinskih ćifti

ravnodušnost svetine

 

              

deadman

                                      

Pratio sam u stopu

Indijanca

                 iz plemena Navaho,

vozio me kanuom

do pučine mora, obala je mirisala

na mošus i tamjan,

pokazivao mi Veliki kanjon,

oblutak nesputane divljine i

buktinju pred sumrak,

kad nebo zapali srce prerije,

i kad njihanje vetrova umiri huk

Kolorada,

učio me da pratim tragove zveri

i pevam stare šamanske pesme

o prirodi i lovu,

da ne žalim telo i zaboravim

boli,

a pred jutro probudim svoju sen

nad pepelom

zaspalih  daljina,

da noć je kratkoveka utvara

predaka a san

nesavršenost ploti,

i da priroda uznosi duh

lepotom

neizrecivog stida

                  

šah-mat

ova partija počinje

obaranjem kralja

emigracijom

na samom početku

stvorena je nova

partija

od klasnih pešaka

proverenih

altruista

lovci na konjima

izbegoše

obradateli

poružneli

topovi su gruvali

po poljima

šahovskim

sve dok i oni ne

zamukoše

bivši pijuni

proglasiše

pobedu

nastade blagostanje

veštački raj

rokade bez kralja

štafete pešaka

plesne figure

no, neprijatelj

nikada ne spava

pešaci

bratstva i jedinstva

krvno se zavadiše

nastade revanš uz

majstoricu

cela se tabla

pretumbala

figure se poklaše

za svako polje

šahovsko

naposletku

kralj se

vrati na tablu

govorom pometen

crna kraljica ga primi

u bračnu ložu

šah-mat

 

pozerje

Svet u kovitlacu medijske volje i prezira.

bure u kome se brat diogen uvaljao utonulo

u kokošji glib. samo grokot razobručenih svinja

okupan u pijačnom blatu. četiri jahača apokalipse,

maskiranih fantomkama, odraslih na projanici

iz mamine kuhinje, poziraju pijačnim danima

subotom izjutra: svaki nosi logo pogrebno-vašarske

diližanse. za njima topot krda rundavih bizona.

sklisko presamićeni crvi u redu za udičnu kukicu.

mamci su bačeni u praznosveti bunar želja.

zlatna sirena, taj porno-utopizam naših nadanja

ispržen u vrelom ulju naivne učiteljice života.

nikada, nikada ti neće biti jasno otkud toliko

nadgrobne buke svetine na trgovima pred

raspećem veleprodaje isusovog vaskrsenja.

pečat po pečat činovnikova ruka otvara.

po sredini krvlju prolivena obest ništih.

hartija će upiti palimsest mastila.

ostaće samo ova zimska utvara sna –

klovnova kapa na ispljunutoj silueti beline.

  

 

prirodna negativna selekcija

Kad prvi Srbin iskoči iz Platonove pećine,

naprasno poput džeka-iz-kutije,

bi gladan i smeten, gologuz, rundav i prek.

Arheserbus imaše samo jednu urođenu manu,

sklon paradoksu, verovaše i u boga i u evoluciju.

Kako mu vremenom jedenje bogova ne napuni stomak,

započe sa konzumiranjem revolucionarnog štiva.

I okupi beslovesnu bratiju pećinsku, i ovo im reče:

Bratjo Serbi und sestre feministkinje, quo nam valja činit?

Našto da se pred svetom ružimo, mi, vazda pravoslavni

ateisti und sestre feministkinje? Za čiju polzu? Dupe drat?

Ako pristupimo Uniji jevropskijeh gora, da l' će nam ruže propevat?

'Oće l' Jevropa umeti da peva onako kako je estrada pevala o Njoj?   

Il' ćemo izvisit i za ono malo lipovog 'lada i kruškovače,

kada nam i guzice gorštačke budu brendirali k'o lak za cipelarnik.

Da ne pominjem polje korovskih božura, svetilište svih naših

mitoloških superheroja i nas samih, ortodoksnih bezbožnika.

Neg' ja predlažem da svi skupa atakujemo na susedno poljanče,

tamo gde belosvetska drtina Mc Donald ima farmu ovaca i

da ih ćapimo – jerbo koj' će nam moj američki ovčarnik usred

lijepe naše gore bijele, el' su ovce el' su labudovi, 'bem li ga!

A da onda, okrepljeni ovčetinom, podbunimo bratju iz rasejanja,

odnarođene gorštake preko bare i bratju-po-materi, lužičke Serbe,

kozačku omladinu i ostalu balkansko-azijatsku nomadsku gerilu,

pa da svi skupa, nas i Rusa 10x30 miliona + 10na9-ti mandarinaca,

osvojimo celu planetu i osnujemo carstvo dostojno serbo-sapiensa.

A da onda pošaljemo i našeg glasnika i na Mars, kažu da ima i

vangorštačke inteligencije, pa da porobimo i njih i da se proširimo.

No, prvo da izađemo iz ove usrane pećine Platonove (Grčka u krizi)

mnogo nas je na malom prostoru, a već se usmrdele nekome noge,

pa da svi skupa krenemo na sve četiri strane, pa kud koji, širite

svuda moju besedu i ne okrećite se nikad, daleko je sunce. Amin.

I krenuše kolone Srbalja predvođene patrijarhom Darvinojevićem,

stigoše na kraj planete i tu naseliše plodan krš pustopoljine.

Arheserbus ostade sam u pećini i gledaše da se ne nasmeje

potomstvu: postali su punoletni, pa neka im, nek' lutaju svetom,

a i u pećini ionako nemaše mesta za sve. Dobro sam ih zajeb'o.

 

ogledalo

            Razmnožava privide

            u staklenoj barici

            izranja lik sujetnog

            babuna

            razvodnjava suštine

            u prizmatičnom umu

            prelama avet unisone

            ličnosti

            okamenjuje očekivanja

            u zmijolikoj vlasulji

            snobovske

            gorgone

            priziva onostranost

            otrovane demone

            sokratove

            razbludnosti

            izgoni svet

            alisinog

            izbegličkog

            detinjstva

            odražava sebe

            u sobi prepunoj

            istomišljenika

            odblesci

            jednoumlja

            dok gledaš sebe u zrcalu

            i vodiš prozirnu ljubav

            u krhotinama

            razbijenih ogledala