autoportret s maskom

pred vlažnim ogledalom jutra,

(čije je ovo lice?), u suton

kada se krvave kriške sunca

(večernji enformeli u kome telo

mapira svoje odsutnosti)

premazuju preko vitraž-stakla

a buka se preliva kao potočić

nečijeg uzdaha, sa pločnika,

koracima prolaznika.

ukrštanjem ranih senki i svetlosti lampe

postajem sopstvo u sozercanju trenutka,

u tim polukoracima duša bi zaigrala polku.

ali i to brzo prođe kao nagon uzavrele ploti;

tada je najbolje napiti se zdušno i preseći

žilu kucavicu zarubljenim stihom, uživati

u gejzirima krvoliptanja, pevati i gledati

kako plamen guta plamen, naslikati svoje

lice u rasejanju;

i tada

šta možeš sa tim odsajima?

polutan-lice, (ni senka ni mrak)

naljuspana ljuska identiteta,

tišina koja poput pepela razvejava obrise.

podliz ugarka zagasle lomače.

svoje autoportrete poklanjam svakome.

zauzvrat tražim samo malo buke.

nečiji krik otposlat krišom u kutiji:

nečije mazne ožiljke poslagane po lepoti:

ova krinka traži novo lice.