zaborav

kao svedok jednog vremena

koje u sadašnjici otkriva posledice

zaboravljenih uzroka, dok povodi vrište

kao tankoćutni glasovi uškopljenika,

to su gradovi u noći

raskršća sumnje, konačišta lake namere

izlozi želja, antiklimaksi trobojke semafora

zablude mutnih svetiljki, skverovi pasa lutalica,

o, kada bi se u svemu razotkrio igrokaz puta

planska perspektiva u daljini,

kada bi se u rubnom nedogledu instalirao horizont

kao akvarel koji razliva pravac i slobodu;

kada bi čovek baš sve zapamtio

svaki najmanji otisak svog putešestvija

sve lukave stranputice, saplitanja i izdajstva,

zaljubljivanja, opraštanja, sva svoja bekstva;

da li bi kada stigne do zida prošao snagom volje

ili bi se sam zid ojačao poduprt rukama dogme?

da li bi kada stigne do graničnika jednog obećanja

zastao zamišljen ili sujetno umarširao u novi mrak?

gradovi zakupljene pristojnosti, rentirane dobrote

u kome je svako zarobljen lakoćom svog postojanja

to su gondole razbibrige koje je slutio pesnik

da li je radni učinak pređenog puta srazmeran brzini

ili je vreme da se sačeka u koloni posle udesa na putu?

da li su ove naseobine ljudi koji su odustali od svog puta

ili skućenih mudraca koji kao gosti posećuju svoje živote?

opsednuti zidovima svoje ćutnje, okrilaćeni čekanjem,

u zaboravu ne vide prokletstvo već samo tu

slobodom okupiranu vedrinu.

autoportret s maskom

pred vlažnim ogledalom jutra,

(čije je ovo lice?), u suton

kada se krvave kriške sunca

(večernji enformeli u kome telo

mapira svoje odsutnosti)

premazuju preko vitraž-stakla

a buka se preliva kao potočić

nečijeg uzdaha, sa pločnika,

koracima prolaznika.

ukrštanjem ranih senki i svetlosti lampe

postajem sopstvo u sozercanju trenutka,

u tim polukoracima duša bi zaigrala polku.

ali i to brzo prođe kao nagon uzavrele ploti;

tada je najbolje napiti se zdušno i preseći

žilu kucavicu zarubljenim stihom, uživati

u gejzirima krvoliptanja, pevati i gledati

kako plamen guta plamen, naslikati svoje

lice u rasejanju;

i tada

šta možeš sa tim odsajima?

polutan-lice, (ni senka ni mrak)

naljuspana ljuska identiteta,

tišina koja poput pepela razvejava obrise.

podliz ugarka zagasle lomače.

svoje autoportrete poklanjam svakome.

zauzvrat tražim samo malo buke.

nečiji krik otposlat krišom u kutiji:

nečije mazne ožiljke poslagane po lepoti:

ova krinka traži novo lice.

triptih: u čast pesme

igra (pre pesme)

prvi pokret krije se iza

nesmotrenosti, uvek iste, lažno

rodoskrvnuće pažnje.

drugi dolazi pre prvog,

hotimičan a uvek različit, pomisao

na lažnu prisutnost.

trećeg sam se uvek bojao.

ne znaš da li biva sad ili naposletku.

ove ruke bi ka nebu da se granaju.

ova igra nema imenovanje.

zaborav (posle pesme)

u vinu je istinski zaborav.

zlatni pehar nasut u zdenac koji preliva.

tamo dole nešto diše naopako.

nešto se uspinje naglavačke.

vraća ustima vino u ispijen pehar.

zaboravom jezikom je pomućen.

pesma je zgorušica.

u čast pesme

toliko mastila prolivenog uzalud

toliko kašljucave sujete u zadimljenoj

koverti,

u kojoj je telegramskim stilom

izjavljeno saučešće pesniku povodom

svetskog dana poezije,

čak i tada, čak i tada,

on ne odustaje od razigrane melanholije

od papirnatih giljotina koje će možda

odseći krilo jednog noćnog insekta,

ali noć je čudna mešavina stilova,

(pastiša i kriptocitata),

nikada ne znaš ko te dopisuje i zbog čega,

ima tu i muzike i zujanja i uzdaha i smeha,

nešto malo odisejevog ožiljka iz detinjstva,

ahasverove rugalice i slobodnog džeza.

monodrama jednočinka u kojoj se

glumac smeje i smeje bez prestanka.

(prodanim dušama ili martirima?)

uvek neko na samrti a neko hrčeći spava,

mrtva ili živa: šredingerova mačka.

telo u slobodnom padu (deža vi).

kad se ova igra bude završavala

a jednom se mora završiti, makar sa

dečjom trubicom na usnama arlekina,

ostaće samo pijani mesec ko orubak hleba

zaliven ćutanjem,

kako drugačije da bude.

poezija je mrak koji zrcali ovu nigdinu

odražavajući privide do u beskraj,

kao u vašarskoj odaji sa krivim ogledalima.

samo ako je imaš čime održavati budnom,

vatru, poeziju, podno rebara: pticu.

ona će živeti.

l'hommage

(vrag odnosi šalu

namigujući, kose rascvetane

na lomači, zabavlja se onim

što publiku na trgu rastužuje,

veseo u tuzi, tužan u veselju*)

nećemo se mrzeti

kad dođe to vreme, taj mutan čas

nećemo se ni ljubiti, doduše

zloba neće zasijati sa naših zenica

ni samilost, ni podlost (možda prezir suv?)

kada su nacisti došli po komuniste,**
ja sam ćutao;
jer nisam bio komunista.

(govorio je

o pticama i knjigama

o kljunu koji kljuca dovratak doma

u kome je svako slovo ispisano

na parketu

kao prolaz u nečujno

kao pogled u neviđeno)

a i zašto bih

bestidnog pojio mržnjom

glupavog celivao besom?

kada su zatvorili socijaldemokrate,
ja sam ćutao;
jer nisam bio socijaldemokrata.

(ovde hlebnih dužnika nema

ovde je telo moje, pruženo u san

bože, pomislih, kuća naša

diše u plamenu

govorio je nešto o potopu)

kad dođe to vreme, taj sudnji čas

stajaćemo mirno, ćutke

u koloni bez imena, bez kraja

posmatrati, posmatrati (ptica let?)

kada su došli po sindikalce,
ja se nisam pobunio;
jer nisam bio sindikalac.

a i zašto bih

beslovesnog prljao razumom

sujetnom laštio zlatan rog?

kad dođe to vreme

taj cigli čas

nećemo se mrzeti

nećemo se ni ljubiti, doduše

(sanjao sam noćas obalu, ognjište pusto)

o, da li će smešak nitkova

pokolebati?

o, da li će smešak nitkova

ućutkati?

kada su došli po mene,
nije preostao niko da se pobuni.

* Đordano Bruno (1548–1600), spaljen na lomači kao jeretik

** (u kurzivu) pastor Martin Nimeler (1892–1984)

venac za moju dušu

kada te zgaze oholi; u žurbi, nehajno

i zaminu kao staru krpu u ostavi

kad ti kosti ispucaju i kičmeni stub

kada se naheri kao lepi zvonik u pizi

                                                               

kada se izmigoljiš iz te riblje krljušti

onda kad ti glavu zagnjure u baruštinu

nisi čovek ako ne prodišeš pod vodom

u najboljem slučaju si riba dvodihalica

kada sve to istrpiš stoički i agnostički

i kad na njihovu salvetu ispljuneš zub

raduj se, jer nema pravde svevišnje

vera siromaha nije ista veri bogataša

čiji su zlatnici istog sjaja nalik oltaru

dok je tvoje raspeće sirotinjsko, napukla

daska šimšira, stara vašarska relikvija.

kada te opauče posred lisnatog nosa

jer zaslužio si svaki bol i svaku bol

svojom poniznošću dobrodetelji

svojom kostoboljom klečanja

svojim zagrcnutim spokojstvom

jer zaslužio si da te opauče sred nosa

raduj se, jer nema pravde zemaljske

nikada je nije ni bilo sem u bajkama

roditeljskim uspavankama i snovima

nije nas gospoda zadužila dobrotom

nismo ni mi načitani između rovova

kad te izgaze ko pedesetoletni ćilim

nasisan dimom iz evnuhove nargile

kad te ispljuju ko lice gradskog trga

u paradnom topotu dečjeg karusela

raduj se, raduj se, jer nismo jednaki

pod tim suncem propovednikovim

nismo jednaki ni u igri šibicarenja

ni u navlačenju konopca, ni u pesmi

neko nekoga uvek tu navlači i vara

neko stoji pozadi i lukavo zagovara

vidim kako zašivaju džep pokojnika

u kome je jedna haronova napojnica

vidim i kako senke plešu na zidu

u sobi u kojoj je bučna svaka tišina.

vidim i kako mrak dolazi kradomice.

točimo vino a pijemo samo rakiju.

rakiju za upokoj i koljivo za počivše.

deca su davno prerasla svoje godine.

dečji je smeh bioskopski ućutkan.

nigde nisam video toliko licemera

kao u zemlji trulih nebeskih nomada.

raduj se, raduj se životu svom, iako

je duša uzrasla uz tiraninov povodac.

jahači apokalipse, iste prodane duše.

prodaju ti kozmetičku patetiku, pomade.

nije ni senka ove senke izmišljena.

svaki predmet sad ima svoje bilo.

sve je tu okrnjeno i zaboravljeno.

jedan venac, molim, za moju dušu.

večera za protuve

video sam svoju braću,

zgađenu svakom vlašću, u predaji,

ono malo ponosa i prkosa stisnutog

u masnicu oka, u čmičak.

video sam i te lisice kako pretrčavaju

preko kreveta, u suton.

ektoplazmu iz zidova sam video.

lučevinu ćilibarske smole,

nalik suzama slepih proroka

u kojima su zarobljeni

sunčevi zraci.

video sam i tu zver na prozoru,

zgađenu mojim talismanom protiv uroka,

kako se umiljava, oh, kako se umiljava,

dođi, zveri, rekoh, na kolač i vino.

u duši mi, evo, testo fino naraslo,

lepljivkasto među prstima.

snovid se nadimao iz nebića.

odvajao sam čašom iz testa torzo i glavu,

utiskivao jagodicama očne duplje.

nazdravio sam dvojniku i braći u predaji,

dvojnik se kezio sa ispupčenog zrcala.

zver je sedela u pročelju pored ognjišta,

pevali su glasovi iza dalekih zidova.

ispekli smo lisice i večerali u tišini,

svako obuzet svojim mislima,

popili bogaoca vina.

moje kolače niko ni da pipne.