zrak

svet nastaje tim ranim svetlom

ukresom palidrvca u ledenoj noći

buđenjem uspavane životinje u tami

kloparanjem zaprežnih točkova iz sna

nekada je dovoljna i ta glavica fosfora

proklizala duž zenice sanjivog oka

utisnut rog meseca u čelo pred svitanje

kolebljivo doba kada se svetlost porađa

u sfumato posteljici maglovitog jutra

svet nastaje tim ranim pokretom

majke koja ispravlja pokrivač detetu

snežne pahulje koja zavileni u zraku

krckalicom leda pod stopalom očeva

koji nose veknu hleba poput relikvije

nekada je dovoljan i taj prizor u prizoru

umetnut u pastelno obzorje kao babuška

nad sumanutom igračkom grada u svitanje

u pogledu staraca sa glavom u novinama

svet nastaje tim ranim zdravicama

pijanca koji nazdravlja sebi i novom jutru

svetlosti koja začas optrči sva okna grada

i vrati se na odar počivšem za večni san