ja krijem

ja krijem spoljašnjost iza nagote

svoju pojavnost iza zakrčene duše

svoju kanibalističku glad ja krijem

ja krijem svoj zavičajni bonton

ja krijem svoju žudnju u pogledu

prste u kosi koje vetar zapliće

krijem sve što odnosi vreme i više

pladnjeve i podlokane mermerne stubove

krijem iglu u pletivu svog sna

prizore mora i nasukane sedefne školjke

krijem obale i rašivene horizonte  

ja krijem zidove iza pročelja drevnog hrama

ja krijem crno (bespuće) u beonjači drugog oka

svoj pozdrav suncu

ravnodušnost ja krijem

ja krijem jevrejina u podrumu

ja krijem kometu na noćnom nebu

ja krijem tuđeg ljubavnika na balkonu

svoj raskvašen, mutan dah

krijem bol jednog razdora

krijem ime iza sočne psovke

ja krijem kišu jednog svanuća

ja krijem kišu jednog odlaska

krijem dug jednog ćutanja

krijem ćutanje jednog dužnika

tuđu krivicu, tuđi molitveni dar

jedno lice u ogledalu

krije se od mog odraza

jedna misao na stolu

krije se od mog stiha

tajnu jednog početka

i početak jednog kraja

ja krijem

sloboda ili desert

(antinomije štrokavog uma)

                              Pij, Sokrate, država časti!

                                                                A. Novaković

istina nije odmazda ni kolebanje volje martira

nije promaja u ušima koja duva pištaljkom redara

istina nije hlebna lutrija sa sedam taličnih kora

nije zakuska posle obilatog ručka konformiste

nije sezonska indulgencija bezgrešnog patrijarhata

istina nije ni konfabulacija dementnih pastira

hodočašće izgubljenog stada u potrazi za zlatnim runom

ničija zla maćeha niti bogomoljka infantilne nacije

nije monodrama jednočinka nad grobovima predaka

bajka koju idiot priča obraćajući se beslovesnoj gomili

nije ljubav između dužnika i zadužbinara

niti scensko oblizivanje suvoustog diktatora  

nije uneređivanje podanika sa mekom stolicom

niti malj koji dokrajčuje nepoćudne veštice

istina nije glavosek tiranina na točku povesti

koji raseca po sredini taj posni kolač od balege  

   

nije novogodišnji poklon sa glavom deda mraza

samožrtvovanje vlastodršca zarad opšteg blagostanja

opustela grobnica faraona kojoj se pristupa

mišjim kamerama i finim četkicama arheologa

nije ni pešačenje nesrećnika po vremenskoj petlji

harfistkinja koja okida po moždanim strunama veka

istina se otkriva u nemogućem kao cvet na đubrištu

hiljade utamničenih uvek sneva jednu istinsku misao

pij, sokrate, naiskap, nazdravlje ti bilo!

zrak

svet nastaje tim ranim svetlom

ukresom palidrvca u ledenoj noći

buđenjem uspavane životinje u tami

kloparanjem zaprežnih točkova iz sna

nekada je dovoljna i ta glavica fosfora

proklizala duž zenice sanjivog oka

utisnut rog meseca u čelo pred svitanje

kolebljivo doba kada se svetlost porađa

u sfumato posteljici maglovitog jutra

svet nastaje tim ranim pokretom

majke koja ispravlja pokrivač detetu

snežne pahulje koja zavileni u zraku

krckalicom leda pod stopalom očeva

koji nose veknu hleba poput relikvije

nekada je dovoljan i taj prizor u prizoru

umetnut u pastelno obzorje kao babuška

nad sumanutom igračkom grada u svitanje

u pogledu staraca sa glavom u novinama

svet nastaje tim ranim zdravicama

pijanca koji nazdravlja sebi i novom jutru

svetlosti koja začas optrči sva okna grada

i vrati se na odar počivšem za večni san