klopka

ne verujem u vaše ruže

u milohvat sladunjave bezazlenosti

koji podlizuje vaše užegle usne

ne verujem u vašeg bronzanog heroja

o čije se poprsje zvonko vetrovi lome

ne verujem u vaše sikstinske kapele

čije svodove šišmiševi grozno ljube

kuda kod da krenem

ulica razjapila usta, jezikom me po trbuhu

uz kikot zagolica

pazi šta poželiš, rekli su mi radnici na skeli

gledao sam ih ko što gledam u kino plakat

spoznaj sebe sama, namignu mi cvećarka

iako, naravno, nisam verovao u njene ruže

na kraju, kad su dovezli kamion sa smećem

znali su kako da me namame kod sebe

na stolnjak su izneli pomorandže

i počeli da ih krvnički gnječe

iza raspuknute kore

pesnice su im bile

orošene sokom

nakapali su

svenule

ruže

tad i samo tad sam uživao

tek nekoliko stihova u sumrak čoveka

izlazeći iz majčine utrobe na ruke dužnika

dugove ćemo prebijati do mile volje, oče

u momentu presecanja ove pupčane vrpce

odgodićemo prvi plač za dogovor o otplati

prva kamata biće zamotana u čiste pelene

računam i na tvoje švalersko iskustvo

počinjem da zevam i sisam svoj palac

ono što nam na kraju preostaje

čvrsto rukovanje po obavljenom poslu

obavićemo cokćući odmah posle dojenja

uz sevdah i kafanske svirače

 

nelagoda u jeziku

pozajmljeno vreme sumnje

koje se roni po rubovima poput peska

u čiji će klizno okno potonuti sve olupine reči

prazna bremenitost znaka

političaru trapez, mutavom bdenje

zar zaista nikada ne prestaje

kotrljavost glasova iza zubnog zabrana

zar se nikada ne umori

glagoljivost mrtvih na pragovima povesti

zaručnici taštine, zastavnici obrezanih simbola

počujte pesmu pobunjenog ikonoklasta

poezija je dijalekt margine

bočni udarci lome nam krta rebra

laktovi cenzora i napasanja mošnjih pojata

izađite iz svojih zagušljivih izbi

izađite iz svojih disleksičnih špilja

ne ugnjetavajte nas svojim blejanjem

ne ugnjecavajte horskim pevanjem stada

ne muljajte bosim nogama u kacama savesti

zdušno ispijajući vino naše malokrvnosti

kornjačo, nosi me brzo odavde

idu pesnici sa vinogradarskih posela

imaju baklje u rukama i maljeve za veštice

kuda drugovi, u jeziku su procep i ptica

ustanička

jedan, dva, jedan, dva

hodaj ovom ulicom

hodaj

neko je nekoga okrznuo pogledom

ovo malo asfalta kojim hodamo

pod limenim pokrovom

gledaj

koprivnjača zahvatila telo

crveni osip

na rukama koje se rukuju s tobom

misli

u glavi je rovac hrani se lepim uspomenama

jedan, dva jedan, dva

zamisli da letiš

da nikada ne dosegneš ivice nastanjivosti

u krug da te sabiju

u svadbeno kolo

u obruč volujskog točka

u zmijski čvor

diši

jeda, dva, jedan, dva

inhaliraj daljinu

budi sam

budi sam

oseti dim pod nebom letina gori

zaželi mu dobro jutro

strancu pod kabanicom

kišno jutro

sve su se boje razmazale

kap po kap

čudno je sve to

ležiš na travi u nedoba

iznad tebe zidni časovnik

skazaljke nalik srpu seku snopove

jedan, dva, jedan, dva

šta je ostalo od ovog naraštaja

malo peska što se presipa u igračke-bagere

purpurnim koncem zašivena usta

jezik-mamac za krivolov udvaranja

biciklista u oku koji pedali frtalj neba

bučni su to virovi

poput laveža besnog psa

zagrizi mu njušku

oseti radost trenutka

zavoli

prvu devojku koja ispliva iz mulja

zagrli je poput sna

svi smo mi nekad obedovali u staničnoj žurbi

gazili po baštenskom cveću

šutirali loptu o zid

izmišljali razloge za prevaru

sakrivali iza autoriteta

hulili na boga

igrali žmurke

flertovali u uglu bolničke čekaonice

opasavali se ćutanjem pred pandurom

i onda kada nismo to zaslužili

prihvatali svaki šamar kao bačenu kost

i onda kada smo mi tukli

mi smo bar imali empatiju prema žrtvi

pa smo tukli jače

kao nekad kada su nas pojurili

zaljubljeni parovi kvrgavim motkama

i zasluženo iscipelarili u parku

mislim da smo tad i sazreli

skutreni u lišću

mislim da smo tad i postali ljudi

pod limenim pokrovom

ono malo asfalta kojim hodamo

jedan, dva, jedan dva

hodaj ovom ulicom

hodaj