petao istine

obudovljena reč

sastrugana sa krestavog grla

podleće

od uha do uha

noseći u kljunu zavet svetu

vabljena pred izbore

posutim zrnevljem kleptokrata

srubiše joj jednom glavu

uhvaćenoj u laži

ne mari, uzlete opet

odlučnija no ikad

na vrata svačije nesreće

pokuca

nahranjena

poltronstvom naših dana

živinče

u kavezu plitkog uma

video sam je na trgu

sad već kao odraslu zver

propeta nad govornicom

podrasla joj nova kresta  

više ne kukuriče

sad deklamuje

                           

uz ovacije ko-piladi

sunovrati

u ovim vidicima

stucanim nedobronamernim jutrom

prizorima

nazubljenim krckavom prašinom

poguranim svetlosnom igrom svanuća

kad nebo dockan probuđeno zeva

smaragdnim prorezom razdanjenog oka

ovim vidicima ushita i sunovrata

osunčanih slavoluka na gležnjevima grada

pijanaca što po zasluzi jednonožno balansiraju

tako pođosmo u grcavu besputnost

u ozvezdana idolopoklonstva na kapije groblja

u ovim vidicama oblaka i ružinog cvata

ovim zavojnicama kostolomnog valjka

pravilno poravnatih svinjskih njuški

kerovođa izgubljenih u magli

baršunastog dozivanja uvlakača

slike se u oku lome ko ih može posložiti

paradne istosti otuđene različitosti

u ovom gradu omutavljenih paralaža

svako ima svoj mali svet i u njemu krletku

među senkama starih olupina

na krajevima sunovrata

hodam i dišem i volim ono 

ono što zauvek ostaje u vetru hartije

ništa više

igre gladi

tih noći osluškivali smo

ulicu

nečija tela senčila su

kapije

u mlazu svetiljke

kroz bodljikave čaure

kestena

urasla senkama u zid

zalutala

u tuđe dvorište

kikot nestašne dečurlije

u krađi jabuka

razgaćeni kralj pajaca

domaćin

trčao je neprebolno

tešismo ga psovkama

dok nam je pesnicama odmahivao

on i sada trči kao nekada

u senci najsočnijih jabuka

koje su iz majica ispadale

na beton

jabuke smo silovito u zid

zabijali

prometnuti u godine

nabijeni plodovi detinjstva

trule sad u mraku

noćas

u mlazu svetiljke

stablo svrdla iz kamena

dečak opet beži niz ulicu

bežim za njim

sofisti

prvi je uvek

postavljao prava pitanja

u pogrešno vreme

drugome su odgovori

stizali u pravo vreme

uvek pogrešni

treći ih je učio napamet

zaboravljajući pitanja

četvrti je mudro

klimao glavom

peti je mudro

vrteo glavom

šestom su rekli da ćuti

sedmi je postavljao samo

retorička pitanja

a možda su odgovori u nama

oduvek precrtani nevericom?

upita

možda su pitanja bila lažna

oduvek služila za sakrivanje istine?

ostalih šest ga zbunjeno gledaju

deljući suvarak

pitanje je ko smišlja pitanja

kome odgovaraju isti odgovori

izusti osmi

pripaljujući lomaču

dok deveti već uživa u prizoru plamena

i ne znajući o čemu se radi

deseti konačno postavlja

pravo pitanje

ko je sledeći?