недеља, 01. фебруар 2015.

memento mori














neki su vojnici pratili žene
cupkajući na štulama
sa patrljcima amputiranih nogu
u bledim vijetnamkama iskrzanih kragni
pohotni invalidi prezreni od sveta
zaboravljeni od majčice države
koja im se materinski popišala u zdravstveni karton
onda su zbijeni u čopore obdelavali kafilerije
nadajući se dobroj komadiški slanine
ponosni sindromaši topovsko meso psi rata
veterani unapred izgubljenih epskih bitaka
ničega nema epskog kad vam granata pokida telo
ili kad se u bolnici probudite sa erekcijom

ako fali ruka, ništa strašno, nećete igrati bilijar
ako fali noga, ništa strašno, nećete igrati stoni-tenis
ako fali glava, ništa strašno, nećete više razmišljati

neki su vojnici pratili žene
cupkajući na štulama
sa patrljcima amputiranih nogu
u bledim vijetnamkama iskrzanih kragni

iza njihovih glava pomaljale su se u dimu ruševine
jurišnici sa nožem među zubima krvožedni kandelabri
stenjale su gusenice đubretarskih kamiona u zoru
parkovi su odisali svežinom posmrtnih humki
zvezdana noć rafalno je milovana cvrčcima

prizori koji se mešaju sa telima koja nisu tu
boje koje su pastelno gasile ulične svetiljke
mirisi gustih ugrušaka izbegličkih sećanja
zvuci pobedničkih bliceva fotoreportera

i ukus pogani jedne silovane zemlje


Нема коментара:

Постави коментар