glasnik

ne ubijajte glasnika

koji vam donosi smešno ogledalo

nije na njemu da presuđuje

čiji je odraz raskalašniji od opela

niko nije postao prorok u zavičaju

jurodivog su komesari terali motkama

nije na njemu da predskazuje

čija je istina krvoločnija od čopora                             

nema mesta gde izgnanstva ne bole

begunac će se uplesti u sopstvene tragove

nije na njemu da predvodi hajku

čija je svrha davno zapisana u bukvaru

ne odustajte od svog poraza

bolesnik će strgati postelju izlečenog uma

dokle kod žari kamenica u grudima

nije na njima da procenjuju vašu bolest

ne verujte onome koji veruje

svodnik će izjavljivati ljubav svakome

nije na njemu da moli za vaše spasenje

dokle god život visi o krojačevom koncu

svet se nikad neće oprostiti od raskalašne igre

mađioničar nikad neće otkrivati svoj poslednji trik

nije na nama da znamo

prorok će uvek omađijati svodnika

begunac će uvek postati novi jurodivi

samo glasnik večno živi u izgnanstvu

put do zvezda posut je pomijama

neka bi poezija htela da se čita  na letovanju, pod suncobranom,

dok osunčana glava ispija svoj krizni koktel i isisava srce limuna,

ugodno zavaljena pod jastuče za igle na rubu razvaljene ligeštule –

poezija bi htela i sama da se okupa u iznajmljenom vidokrugu sunca,

da se zrcali u plavetnilu i razlista plimskim talasima godišnjeg odmora.

zatim se, naposletku, setno vraća u grad gde bi da se ispira pod toplom

daskom wc šolje, stih po stih, fonetski u mlazu šljašteći po nuždi čitanja,

umotana u rolnu toalet papira da istekne fekalnim odvodom pod zemlju,

potmulom bukom cevi noseći otiske rektuma u otpadni sliv gradske reke,

gde bi da se sinestezira sa fabričkim hemikalijama i načini riblji pomor.

onda bi pod prisilom sistema da utekne u kanale za preradu otpadnih voda,

te da ideološki prečišćena i uredno komesarski hlorisana ponovo istekne

kroz kuhinjske čitanke i metodičke priručnike u obrazovne lavaboe i kadice.

tu bi da poruči musavoj dečurliji da ruke treba prati uvek pre svakog čitanja,

te da gordi nacion ne trpi brendirani akva-jeres prljave flaširane propagande.

potom, kad završi sa pretakanjem u akvadukte i crpne stanice, kanalima za

navodnjavanje da napoji sušne oranice i nepočim-polja stvrdnute rodne grude,

da naplavi svako bunjište, svaku piljevinu i ispere svaki gorštački kamen od

vekovnog stida pesničkog, da razuzda poplave u pustinjama nemirnog duha

i da plemenu u agoniji zadigne barku do nebeskih voda biblijske pošasti.

ne bi li i nebeski carevi uz stovolovku i abroziju i nju kao žrtveni nektar

popili u slast, dugo o ljudskoj zlobi raspravljali na olimpskom vinogorju,

izvagali svaku reč, svaki stih kao kap vode životodavne na tasu pesničke

pravičnosti, a sve da bi se uzorni pesnik-vodonoša miropomazan ustoličio

naposletku, večno jednolikim oticanjem kroz zvezdane jaruge bezvremerja.

na kraju, svaka bi poezija htela dahom olujnog vetra zasuti sušne gradove

nebeskom pravdom, iz oblaka grunuti kišonosnih, prosvrdlavši sa izvora

božanske ponornice, proročki objaviti kraj zemaljske posustalosti, žedne

preveslati u vernike, obesne zgromiti i potopiti jarosnim bujicama, a svet

da izbavi iz tamnice, okupa i izvede sve grešne na put pravedničke čistote.

a ti, brajko moj, pesniče roda svog,

imaš li u sebi to, u duhu svom, taj bogomdani vodeni žig?

parnasovac

nazuva svilene papuče

oblači tesne pantalone od najfinijeg tvida

(ne nosi gaće - redovno pohodi kolonoskopiju)

potom zagrne svečani žaket i naglavi cilindrični šešir

navuče bele masonske rukavice sa izvezenim inicijalima

e sad: da l' ide na pišanje ili u kasnu popodnevnu promenadu

za njega postaje važan stilistički gest ko nekome venčanje u crkvi

živi u kućerku koji po dezenu podseća na kulu od slonovače   

u dvorištu se šeće gizdavi indijski paun raskošne repaške:

statusnog simbola besmislene lepote u potrazi za samosažaljenjem

nikada se ne rukuje sa musavim rođacima sa sela

prosjacima spusti u kesu pokoju kopejku iz tegle za sitninu      

nikada ne odlazi u megamarket bez lakeja po peru

konobarici tutne bakšiš - za sve ostalo tu je master kartica

pije isključivo ječmeni viski i puši na muštiklu

u razgovoru voli da čuje eho sopstvenih asonanci

ne voli malograđanske viceve o skotnim cigankama

nije nacionalista al' nije ni patriota bez preke potrebe

nedeljom izjutra kad sav proleterski svet kunta

voli da se išunja ispod svog toplog jogi prekrivača

otključa fijoku u kojoj nahodi omiljeno guščije pero

i satima u radnom kabinetu zavaljen nad papirusom

stihuje o sestrinstvu terpsihore, kaliope i melpomene

o božice sestre slatke parnasovske bludnice lepote

i ti slavna klio, i ti ljupka erato, i ti uranijo nebeska

primite me pod vaš lezbejski svod mene grešna i luda

i tako iz nedelje u nedelju sve tamo do svetog trifuna

zaštitnika vinogradara i zaljubljenih budala

onda se trezan od muke napije i zavapi:

lepota neće spasiti svet!

zvezdana bespuća

naša planeta je umobolnica svemira (gete)

tela su ostala mirna.

prividno netaknuta. potom:

zasuta prašinom asteroida.

zrnevljem meteora. pepelom zvezda.

ektoplazmom želatinozne sluzi.

uspavana hibernacijom, plošna.

zakrivljena nad portalom vremena.

usisana crvotočinom u vrtložni ambis.

astralno zalutala, sebi tuđa.

u prah sagorela, raspršena.                      

razvejana multiverzumom.

iščezla u eksploziji.

supernove.

ono što teleskop naivno beleži

desilo se u vreme prvih dinosaurusa.

u negativnoj entropiji vremena

možda smi svi mi nečija prošlost.

kosmička sprdnja.

(naprednija civilizacija se ne vraća kući)

božićni gost

"ozbiljan gospod za ozbiljnu gospodu" - viktor peljevin

kad se probudimo jednog prozračnog jutra

obnevideli od preslanog mamurluka noći

prvo će nas odati lako zamućenje na rožnjači oka:

svetlost će prodirati u lobanju kao u zatvorsku ćeliju

rešetkastim prugama u krljušnim perspektivama sopstva

samo

će suve krpe i zakpre leškariti u krvavim ispljuvcima

po nevešto oribanim podovima naše savesti

pod ulegnućem madraca od dugotrajnog ležanja

grčiće

se zgruvana sećanja na događaje i ljude koje smo izdali

u

nekom od potonjih orgijanja pravovernika

iz uneređene klozetske šolje

blenuće u nas teleća glava požrtvovanog martira

 

soba će biti šestougaona rotacija nesigurnih koraka

slepih posrtanja u klizavom hodniku

kroz ključaonicu proviriće nečije tajanstveno oko

crvenim odsjajem zažarenog dugmeta

ima li te domaćine?

ko će prvi dobauljati do vrata da otključa gostu?

ko će se usuditi da odagna sen iz dvorišta?

glasovi će prizvati mukle slogove bez reči

zazive bez imena, prošlost bez prisustva

samo će tiho, sablasno tiho

gramofonska ploča zapucketati na zgarištu tišine

u gostinskoj sobi zaključanoj iznutra

i muzika će ponovo uspavati probuđene

lagano

kao da ničeg ni bilo nije

 

obilaznica za deda mraza

tzv. duh prazničnog raspoloženja

miloduh pijanstva i zloduh mamurluka

vrela krv na snežnim bankinama u ponoć

i nije mesto gde će irvasi utoliti svoju žeđ

zaobiđi ih saonicama, bradata starino

ne mešaj se u njihova tužna roditeljstva               

previše ničega u svetlucavim potprizorima

previše ničega u lažnim potpeticama ukusa  

ubrzaj saonice, samo ošini ti blago irvase

ne zadržavaj se, belobradi, duže u mestu

ne obaziri se na urbane legende o moralu

svaki gradić ima svoje izlizane antiheroje

duše natopljene vinom, barutom i snom

duše istrenirane za euforičnu gibljivost

koncem dana, presedni u nekom motelu

ne sklapaj prijateljstva, istimaraj irvase

podeli smerno poklone domaćinu i deci                   

znaš da su noći hladne a čemer večna

nazdravi pustim ulicama i golim zidovima

nazdravi praznim rečima i dugim pauzama

izjutra otidi svojim putem sa flašom u ruci

novogodišnja čarolija je reklamni mehur

uduvavanje optimizma u balon mimikrije

smeh od veštačkih suza