kako svira srpska violina

violina svira u kontraritmu ulice

gudalom premazanim lojem pečenjara

razbijenom kadencom parkova sa izvađenim kutnjacima kaldrme    

jarkošču grafitisanih fasada i opojno nalakirane truleži

svira pesme junačke iz đubretarskih kesa

naslonjena na šiju grimiznog psa lutalice   

violina ume da zasvira i otužni melos ljubavnih zakrpa

na taktove pijano/podatno slinavih devojaka iz haustora

ume i da imitira zvuk slapova pišaćke iza zgrada

da zagudi grizodušjem/lelekom urnisanog serba

koji jedva napipava kvaku kafanske fajront idile

ume da zasvira koliko si naivan i glup, moj rođače

sa sela, vidim da su te pretvorili u serijskog ubicu

ume da zacijuče ko vodvilj u stanici milicije u koju

te svečano sprovode posle bolničkog ušivanja a

svi su kostimirani ko rokoko balerine u teranju

ume, braco, da svira ta violina i da boli u duši

sve modrice koje naočarama skrivaš od bližnjih

tvoja su duhovna pasija na putu ličnog spasenja

ume da svira ta violina od gipsa i proteze dok

te jednog lepog dana izvode u kolicima sa

svim prelomima i iščašenjima

zavojima i gazama

ko pijačnu

mumiju 

čuješ u daljini uličnog svirača

i pitaš oca/mater/snašu

otkud ovde međ govnima violina