nakot jede svoju revoluciju

dostojni naslednici

slavnih

peripatetičara

vrtimo se u krugu

šezdeset zima

slavimo velike datume

sanjamo velike jubileje

životi nam se potiru

glupošću

sokrata je pokvarila
omladina

žan pol mara skončao
u kadi
nožekanjom u prsa

kad najednom neki    

novi jakobinac

povika

ravno sa giljotine

hleba i igara

daj nam

krmačo revolucije

hleba, baruta i igara

da pucamo

da se veselimo

oj ha

trup tup tup

uterivači đavola

naš poslodavac nema

intelektualno

lakrdijaštvo i lukavost

geteovog mefista

plemenito mučeništvo

miltonovog palog anđela

nema ni mitsku auru

folklornih predanja niti

holivudsku šminku

moćnog ćopavog

jarca

                                                 

pravi nepomenik živi

kafkijanski u iznajmljenom

potkrovlju

sa bubama i štrokavim

potklobučenim zidovima

nosi poderanu odeću

somotni sako krpljenih laktova

i sam bubuljičav i poguren

smežurani starac

socijalni slučaj

od koga je i bog jednom davno

digo ruke

iako manihejski osuđen na zemaljsko

bivakovanje

njegov posao je da ipak

sačuva prirodne resurse dobra

da zlo ne prevlada sasvim

za njega rade suvonjavi činovnici

po trejd-centrima i poslovnim

zgradama bučnih prestonica sveta

njegov je posao da jednom godišnje

pošalje izveštaj o bilansu

dobra i zla

ravnodušnom stvoritelju

koji se tamo negde

u kosmičkoj praznini

smrtno dosađuje i smara

toliko da od pristiglih faktura

đavolove godišnje norme

sebi pravi

seksi origami 

kubisti

vrebaju iz potaje

u srcu grada koje ima

oblik makadamske

kocke

piju samo iz tetrapaka

odrasli na branku

kockici

imaju

fizionomiju superheroja

iz akcionih stripova

geometrijsku pravilnost

šturog ophođenja

inteligenciju begunaca

iz filmskog serijala Kocka

jedan živi i u mojoj

zgradi

svakog jutra

kad krene u kafanu

kaže ženi –

kocka je bačena!

žena ga pošalje u materinu

urođenici

nežni jelisejski kopljanici

nepatvorenih duša

žreci divljina

surovi u jednostavnosti

tuđi alijenaciji

bogovima nalik

                                        

njihov je hram

bršljen i glog

ledina i pustinja

prašuma i reka

njihov je mir

osunčan

ozvezdan

oplođen

nemaju svetsku bol

berzansku jagmu

mein kampf

oktobarsku revoluciju

političku korektnost

jebe im se za rupe u

budžetu

angažovanu umetnost

stranačku kopilad

urbane statue

              

Bore se za svoje mesto

pod krošnjom

za među u parku

proterani iz

istorijskih čitanki

viču na nagluve

penzionere

otimaju mrve

golubovima

u predvečerje

šljepaju po guzi

progresivne

srednjoškolke

zapišavaju svoj

urbani teritorij

namiguju pijancima i

beskućnicima

noću

kad trgovi i parkovi

opuste

šetaju od stabla

do stabla od klupe

do klupe

uzvikuju parole

psuju biste

iz komšiluka

gađaju se flašama

praznim kestenjem

šišarkama

ispovedaju zvezdama

ujutru opet vežbaju stav

nepomičnosti

plaši ih revizionizam

opštinskih ćifti

ravnodušnost svetine