ožiljak-tattoo

Onaj koji dobijaš rođenjem,

mali beleg na temenu,

signum diaboli,

kao pripadnost

plemenu, veri, naciji –

mikročipovan,

lobotomizovan,

ustadovljen,

mali potkožni san,

budi te nežno šapatom

izjutra

tihi zvuk metala

svrdla ti korteks

misao

zavet o žrtvovanju

vekovni krvav pir

što

dušu ti rezbari

dletom starog majstora

tuđom krvlju potpisuješ

potom

svoj prvi

izložbeni rad

jugonostalgija

                                                                                            

                                                                                                Vešto upakovan voditeljski grob 

              iščitava vest o trijumfu banalnog

              nad svakodnevicom

              belih medveda,

              negde iz sobnih dubina

              zloduh istorije

              pušta maglu

              kroz zvučnike ekrana,

              i nema šta puno da se priča,

              svrbi nas pod pazuhom

                                                       drug tito,

              tito-ti to nas zajebavaš

              putem nacionalnog servisa,

              svaki put kad kučke

              fleširaju hipotalamuse

              naroda privatizovanog

              i bednog,

                                                                                                  pingvini se odma' grupišu

                                                                                                 u boračku formaciju: 4-4-2,

                                                                                                  bake raspletu kašikare,

                                                                                               a konjuh počne da stenje…

                                                                                               pod točkom/žrvnjem/kobilom

                                                                                               istorije

  

             

             

ludnica

Ova nema zidova,

košulja sa kopčama dugih rukava,

od istog materijala sašiveni su

radnički kombinezoni,

nema rešetaka na oknima,

od istog metala sliveni su

službeni automobili,

nema dežurnih sestara i doktora,

sada su to šalterske službenice i

neoliberalni agenti osiguranja,

nema terapija i elektro-šokova,

sada su to kladionice i rijaliti,

nema halucinacija i opsena,

stvarnost je senka virtuelnog bota,

nema dijagnoza i anamneza,

bolest je banalnost umirućeg baga,

nema istine u komunikaciji,

mreža je omaž enciklopediji mrtvih,

nema osećanja u leksičkim čiodama,

korisnik je za sva vremena odsutan,

nema ni sećanja na nepočinstva duha,

ni metafizike u zaumnoj praznini tela,

ovde,

nijedan klovn vas neće zasmejati,

nijedan rapsod vas neće razuveriti,

nijedan bard nanovo zamađijati,

nema ničega, u stvari,

sem civilizovanih ludaka-konvertita.

novi društveni ugovor

 

Neće ti dati ni mrvice sa stola,

baciće ih muvama,

ni kafenu mrlju, grumen soli,

skoren trag kapi prosutog vina,

olizaće sa čabrom domaći poltroni,

ni rupe opušaka na mušemi,

gledaće kroz njih tuđa

međunožja,

neće ti dati ni koricu hleba,

suvonjak drčnih razjapljenih usta,

ogrižak okrajka, prah ustajalog mesa

skapalog u čađi pekarskog roštilja,

baciće svojim proverenim psima,

ni kost zagrcnutog grla,

ni košticu besplodnu u glibu,

ni praznu, izgaženu semenku,

baciće u kavez

                       očerupanoj

                                        ptici.

jednom

kad se budu smilovali

možda i tebi bace milostinju

k'o mutavom prosjaku, jedaču greha,

gledaj samo da zahvalnost iskažeš spretno

naklonom muve,

                           umilnošću šteneta,

nežnošću slavuja,

a dok se to ne desi, veruj i dalje njima

i sebe se nikada ne stidi.

poltergeist

Nevidljive spodobe u promicanju

senovitih uvala 

kuće bez prozora

kuće bez temelja

kuće bez zidova

kuće na auto-putu

škripe

točkovi pod velima utvara i

mrak što umiva tela

iz polomljenog

vrča kao trešnjin crv u glavi

zgaženog psa,

škripe kosti u bićima bestelesnim,

iz roga se jelenskog sipa

barut u oči prolaznika i prekidačem

tuli mesečev

                    sjajni srp,

dok mravi ne sruše toranj od zlatnog

peska u predsoblju iznajmljenih

atlantida,

i dok mač iz korica knjiga ne raspori

gotsku brazgotinu

dvorca sa pokretnim suzama mosta nad

rekom i šancem  –

nijedan se princ neće usuditi da kroči

vani,

i nijedan se duh (biće jezika i smrti)

ne može

domoći kapije sna.

                    

kuću su odneli vetrovi-dželati  

jednačenje krikova po zvučnosti

Svačiji je krik duboko intiman,

nalik donjem vešu ili četkici za zube,

svačiji je krik osobno najmuzikalniji,

poput najlepšeg akorda duše,

             krik radnika, krik domaćice,

             krik studenta, krik penzionera,

             (onoliko krikova koliko zanimanja)

ima grlenih krikova, muklih krikova,

bezglasnih i potmulih,

ima ženskih i muških krikova,

istočnih i zapadnih,

             krikovi se dele na i na:

             jalove i samosvesne,

             beznadežne i proaktivne,

             dostojanstvene i samrtne,

 kriči se iz dosade, bolesti

 od  jeda, od reda, iz dužnosti,

 saosećanja, pijeteta, iz

 podsmeha i radi šale,

           

             kriči se ujutru i uveče,

             posle ručka, za kafom, posle

             deserta, od gladi i sitosti,

  kriče i deca i starci,

  mladoženja i mlada,

  udovica i neženja,

  brat i sestra,

            kriči se spontano,

            sa predumišljajem, iz

            afekta, pre i posle

            zločina, u toku seksa,

            sahrane, svadbe i rođenja,

   kad se sretnu dva krika,

   (bezvučni i zvučni parnjak)

   oboje vrište od sreće –

   dok ne postanu tonovi!        

 

mesec i kibla

kanalizaciona lepota grada.

mleko mesečine uvire u šaht.

sjaj gliba i neonska trešnja.

školjke na betonskom žalu.

oseka životinja.

sve će osuti vetar.

isprati iz kible mesec.

pokojnik se dobro oseća.

za koji dan počeće sam da hoda.

sa suvom košticom u grlu, neizreciv.

lavirint

Onaj u koji ulaziš svečano

vezanih očiju

blago zarotiran kao u

ćoravim bakama

ili pred streljanje

potom

biraš između bespuća i

stranputice

napujdan šklopocanjem

mišolovki

vrištanjem pacova

katkad grubo prepolovljen

telesno ismejan

sluzav trag puža vučeš

arijadnin konac

rasparane

utrobe

invalid

bastard lutanja

ali ne možeš

ne smeš

stati

uskoro će i pse pustiti

pred zoru

krvoločne

zveri

što njuše greh

zenonovih aporija

sve dok najednom

izmrcvaren

kao kobila istorije

maljem diktature

prebijena

u mraku

ne napipaš nadom

zid krletke

a onda natrag i sve ispočetka

 

revolution will not be televised

Doći će i kraj veka virtuelne ere,

linkovi će se istopiti kao vosak

milenijumske sveće,

događaji će biti sirovi, naprasni,

bez muzičkih podloga, bekgraunda

televizijskih džinglova i pokrivalica,

svet će se suočiti sa odrazom sopstvene

praznine u mrtvaji medijskog gliba.

niko neće znati početak, jer neće biti

mudrih analitičara da pučanstvo umire

plombiranim retoričkim zaveštanjima.

neće biti nasmejanih voditelja, žmirkavih

kamermana, montažera zvuka, zvaničnih

urednika i cenzora. bog iz kutije će

napokon začepiti katodnu gubicu a

virtuelni sokaci planetarnog sela,

kaogod i sparene niti socijalnih mreža,

razvrgnuće ahilovski bes kakvog suicidnog programera.

rambo iz naroda, nosilac holivudskih spomenica

za životno delo, upašće krišom u guglove hangare,

obučen u klovna, i naširoko, u pozi rokoko balerine,

zafrljačiti đedovu partizansku granatu.

signali mobilnih operatera slaće opskurne poruke

onostranih bića, demonskih entiteta i paganskih

bogova, pre no što i telefonske veze sablasno

zaćute. kamere tržnica detektovaće samo pokrete

manekenskih lutki iz izloga kako manično cepaju

brendirane džinsove. ludaci iz sanatorijuma biće

pušteni na kućno lečenje. nastavnici će se zaključavati

u školskim toaletima pred hordom razularenih učenika.

javne službe će se raspasti sa prekidom komunikacija.

dalekovodi će se urušiti meteorskim kišama i munjama.

naredbe zvaničnika biće na aramejskom a prevod će

dekodirati bogumilski hakeri  – incest sa đavolom.

civilizacija će se raspasti kao gaće sa vavilonskih kula.

neće biti važno ko je koje nacije, vere i pola.

čovečanstvo će se ujediniti u kanibalizmu želje za

novim početkom.

prvi koji će iz mraka izaći sa skorelim blatom

na usnama,

zapevaće novu pesmu o slobodi.

ostali preživeli će ga  na suvo pratiti.

prometej

U neverici, rasprskava mrežnjača

staklenog oka,

vidik nazubljene hridi

vetra,

produvana šupljina tela,

sa vatrom u jetri,

povezom preko očiju,

kriv pred sudom

božanske komedije,

izviždan

na varavinom trgu oslobodilaca,

jeretik na galilejevoj lomači,

za koju izume plamen,

lakoverni altruista,

diplomata antropološkog

optimizma,

narodni tribun, potkazan,

ostavljen od dušebrižnika,

žrtveni jednorog,

sam, odista, sam –

na hladnoj steni,

prikovan zarđalim čavlima,

dok mu heraldička orlušina

kida meso sirovo

i

dok gordi kapitalista,

                          gromovnik,

namešta tetivu

                       voltinog luka

da munjom navek sprži

                 utopijski mu san