kruna od slame

u svojim snovima metodičan sam

kao mesar u silovitosti prvog udarca

kao balerina pri okretu na vrhovima prstiju

jer kad sanjam svoje smrti i odricanja ja ležem

u čistu postelju, na jastuk boje magnolije i režim

o snovi, moji verni psi

psi ljubavi i neutoljive mržnje, vaše šape mi

miluju očne kapke iznutra, jutrom ližete mi zenice

jer telo sam milovano vazduhom, okupano pljuskom

zapaljeno ukresom otpadništva: abdiciram krunu od slame

telo zakopano u zemlju, razraslo u koren dublji od svakog

razočarenja, telo požude i detinjastog zanosa

u mojim snovima nema dželata

nema suvišnih pitanja i nedoumica. samo želja

da se naslađujem svojim slavodobitnim porazima

u mojim snovima ravnica je beskrajna i pusta

kukavice su kukavice

                                  sa jajetom u tuđem snu

u mojim snovima sutoni su malaksali

jagode su uvek s druge strane

u gustoj šumi razvratnika i samoubica

iz koje se uvek vraćam na prstima

žmureći na dah

obraz

Na toj prepodnevnoj vrelini,

kada se tope sladoledi u izlozima

kolačarskih radnji,

i kad se šetač povlači u hladovinu,

osluškujući bilo sipljivog grada,

slučajno pred zgradom javne uprave,

naiđoh na nešto nesvakidašnje,

na trotoaru, gle vremena luda: o b r a z !

Spolja gumiran i elastičan, malo nagnječen,

dok iznutra još mu vlažna i topla sluzokoža.

Kud ću – uđem u zdanje s trobojkom,

levo-desno, iz kancelarije na hodnik i obratno,

odozdo-nagore, sprat za spratom,

Izvinite, gospodine, je l' ovo vaš obraz?

Gospođo, ispao nečiji obraz, možda vaš?

Gledaju me svi u čudu:

Šta trabunja ovaj mamlaz, kakav obraz!?

Kad malo izbliza vidim – svima usukana lica,

ko na neživima provide se kutnjaci i plombe,

svima nedostaje rođeni obraz (nekome oba).

I niko ne haje za ovaj moj, obraz lutalicu.

Kud ću, šta ću – do portira koji me sasluša

očinski brižno i pokaza kažiprstom (pokretom

kreacije Adamove s renesansnog platna),

na prepunu korpu u uglu toaleta.

(Ovde, gospodine, slobodno bacite svoj)

U masi maramica, tampona i drugih obraza,

koji poput ribljih filea izdišu na gomili.

Izađoh na trg i zafrljačih taj kožurak

macama i kucama u slast.

U zemlji u kojoj svakog malo pa

zasvrbi nekad ozbiljno lice,

a da ne zna ni ko ga češa,

ni ko mu šamare u prazno lupa.

povratak

malo i ta stolica,

razigrana u ćošku sobe,

ume da prevari lakoverno oko.

zaljuljano stablo u dvorištu,

dunja u okviru prozora,

kuća koja se nadima od smeha.

zalutao sam pukim slučajem ovde,

ljubeći pčelinje usne,

uz zvuke grmljavine u polju,

nije to bio dan za pričesti,

u blatu su promicali volujski točkovi,

svadbena povorka, dim vijori iz stare crkve.

umotan u bele čaršave na vetru,

s tim pokislim licem sraslim u godine,

s lastavičjim gnezdom za čelom,

s gnjilom jabukom u džepu,

možda i nije sve zauvek izgubljeno,

možda sam pokisao s razlogom,

vraćajući se pijan s večeri u rano jutro,

zalegoh tada u raskvašenu zemlju,

zemlju pustih grobova i raspričanih mejdana,

u mojim nedrima tutnjao je

karavan trgovaca i topot vojski,

lila je stoletna kiša.

usnio sam krajolik svoje duše,

njen zvonki glas u klokotu česme,

imala je za kim da žali, ta ponornica

skitnicu jednog koji je gonio vetar

pred svojim

pogorelim domom.

ono što te čini posebnom

ono što tvoje usne čini

tako istrajnim pred ugrizima

nije ni ta nepotkupljivost

pred nakaznim protuvama

nije ni taj zavodljivi palacaj jezika

između harmonike od blistavih zuba

na svadbama punim obesnih sinova

nije to ni ova konjušarska buka

pod kumulusima vikend zapleta

ni mušičarenje dokonih ribokradica

koji danonoćno obdelavaju svoje

statuse na društvenim mrežama

ono što te čini zaista posebnom

među tim sociopatama i amebama

to je taj slatki prezir, devojko

prezir i neuzvraćena ljubav prema svima

koji sad negde zarivaju svoje ugrize

u sopstvena leđa, crvena od ujeda,

koji i sada jure svoju repašku

u koloritnom lavirintu sujete,

tvoja je posebnost, devojko

tamnica za sve njihove vlažne snove,

tvoj je prezir vekovima hranjen,

i ti nekad beše reanimirana euridika,

plutajuća ofelija, nadrkana emina,

potrovana julija, santa maria sa

romantičarske duplerice, sisata

kolonijalna hana s pramenjem

od vanilje, raspuštena jezika.

njegoševa prevrtljivica-nevera koja

zbog kratke suknjice biva silovana

govorom političke korektnosti,

feministička opatica u gluvoj sobi

superrevolucije matrijarhata, parohijalna

amazonka zaključana lisicama braka,

klara cetkin, balsamovana heroina i

julija kristeva, rodno-suicidna

bombašica pod lažnom burkom

na pijaci sa čipkastim donjim vešom.

naša isidora maglokrvna, neutešna

korespodentkinja norveških fjordova

i fotoreporterka svih epitafa u korove

obraslih krstača palanačkog groblja.

salemska veštica u ime naroda

izvisila u toj američkoj selendri.

dadaistička društvena svojina iz

manifesta za dugovečnost ideje.

poživotinjena milica dugotrepavica

zarobljena u sadomazo čitankama,

odmah pored devojke brže od konja,

genoinženjeringa arijevskog folklora.

sve naše anonimne virdžine pale za

slobodu otečestva i svetsku revoluciju.

naše jefimije knjigovezilje za sve naše

mučenike i sve naše ideološke krvnike.

bezimene majke hrabrosti i zabrađene

svetice, golih grudi naslikane slobode,

sve petrije, venaca pletilje i penelope

iz naših porodičnih crnih hronika.

naše maturantske fejsbuk lepotice

nasmejane pod blještavim kičom.

tvoja je posebnost, devojko

tamnica za sve njihove neutešne

snove, tvoj je prkos vekovima

sakaćen i ljubljen,

ono što te čini zaista posebnom

to je taj slatki prezir, devojko

tvoje su usne crvene i bride nad

ugrizima zabranjenog voća,

tvoja je budućnost uvek bila

utopija od trnja i meda.

noćne životinje

od istih pitanja

koja vrebaju slučajne goste

sačinjeni smo u vremenu

tek malo posoljeni po sredini glave

dugom pauzom usred mišjih razgovora

od istih reči

samo malo drukčije složenih

šišarke koje ciljaju noćne prolaznike

sazdani smo šetnjom pri povratku kući

hodaš li ovim parkom u noći

gost si svemu a prolaznik samom sebi

zver se već umirila u mojoj presnoj utrobi

kao i taj naopaki mesec razliven nasred bare

nalik svakoj proživljenoj sumnji

koja odzvanja koracima pored prazne klupe

u mrlji jedne vrane koja svija svoje gnezdo

sa šupljim lešnikom u kljunu

negde i taj nokturalni spomenik

izrezbaren od krzavih noktiju granja

kojim dugovrati vrtlar grabulja postelju

                                                   od lišća

svetilište tajno za umorne i krhke ljubavnike

bez imalo stida

sa mravom što kotrlja se niz čelo

moje vreme i ja prolazimo ovuda

naš korak utiskuje sećanje duboko u stablo

kada smo urličući na neke zalutale nam zvezde

gazili repove sopstvene duše