rane

zbilo se iznenada

njegov pokret desnice širok kao osmeh

sa kratkim cimom, trzajem iz zgloba

zarivši taj lepi nož u moju prolećnu utrobu

dekorisan ružinim laticama lobanjama i zmijama

okrećući tu metalnu čeljust u smeru kazaljke na satu

zidnog časovnika u bakinom starom kućerku

okretao i svrdlao do malaksalosti ruke

dok sam ja stajao tu na pločniku

sa izbušenom rupom rasporenog stomaka

malo iznad skvrčenog pupka

stajao i čudio se njegovoj neverici –

zašto živ sam na krajevima ovih stranputica?

zašto sam još ovde ne pobegavši negde u tuđinu?

zašto se još uvek odlično sećam svega

                                       čega su se odrekli drugi?

otišao je postiđen mojim spokojstvom

otišao sa svojom krvavoznojnom podlakticom

ne znajući da sam ja

sa svakom pesmom ko

sa otvorenom ranom

                             
                   umirao 

                         umirao bezbroj puta

kuća za pesnika

ispod ovog parketa

ne kuca nijedno izdajničko srce.

moji ormani ne kriju viseće kosture.

prozorska okna nemaju otiske

rogova i kandži.

ne posipam kosu pepelom.

nemam svoju tarot kartu.

stolice moje ne šepaju.

zidovima nisu izbijeni zubi,

lusteri nisu

                kreštave čavke.

moja odeća je čista,

mahom prugasta i crna.

moja obuća je namazana

i napunjena hartijom.

moje sobne

papuče

ne gaze ni po čijem licu.

moji snovi nisu krckalica

koja drobi

bespomoćnog proletera.

i ko si ti da sudiš o meni

i mojoj

talačkoj usamljenosti?

troja su vrata u mom domu.

jedna za kralja svih prosjaka.

nikad ne izlazi
                       praznih ruku.

druga

za filistarsko nahoče (kopile).

pred trećim vratima je blistava zver.

mi smo sa mladine strane

                     Nećemo ostati na kiši

                     a nećemo ni unutra.

                     Pa gde ćete, jebemvam mater.

                                Aleksandar Ristović

trebalo bi katkad opustiti ruku

pri pisanju, rasplesti jezik iz čvora

protegnuti papke, figure radi,

telesne vežbe raditi sa jezikom

kao sa vijačom.

nepovratne su samo reči glupaka.

pametan meri po učinku tuđe gluposti.

jezik, dakle, prilagoditi usnoj duplji.

a ne nosnoj ili ušnoj šupljini, ne dao bog.

misliti uvek svojom glavom, ali suditi tuđom.

evo kako: svaki uradak čitati neistomišljenicima.

ako je njihov sud pohvalan, a rukoblud skroman,

tad ćeš znati da li si promašio metu ili odstojanje.

e sad, ako je njihov sud rđav, a rukoblud po meri,

tad ćeš promašiti metu, ali pogoditi sve ostalo.

najbolja knjiga je tek savršeno izglačana pukotina.

lepota je uvek u survavanju, nikad u u uljuljkivanju.

onaj ko misli da je lepo u lagodnosti i trljanju nosa

neka odmah profućka i kalfisanje i spisateljski zanat.

lepota je uvek u blagosiljanju nemoći i samoizgonu.

pisanje je gozba koja se služi asketskim strpljenjem.

teško je naravno suditi o drugome ako i sam nisi,

katkad, žrtva tuđe dobrote ili snishodljive klevete.

neko je već kazao da dolazi vreme malih pesnika.

i od najmanjih ima još manjih, kvantnih partikula

koje se prilepe za kolajnu nekog nacionalnog barda

da bi i sami muvlje upali u antologijsku kupus čorbu.

ako želiš da budeš nagrađivan, ne zameraj se nikom.

ako isteruješ svoju pravdu, vremenom postaćeš klovn.

kada dobiješ i tu nagradu, ne zahvaljuj se baš nikome.

budeš li u prilici da budeš viđen, glumi ravnodušnost.

ako pišeš o ljudima, zapuši nos i isturpijaj kandže.

ima nečeg animalno refleksnog u ljudskoj naravi,

ako pišeš o vlasti, zapuši i usta i spremaj se za put

koji dobronamerna saplitala izgnanstvom zovu.

naposletku, čini sve po sopstvenoj želji.

nikada se nećeš dopasti gomili a ni sebi.

rekoh, nepovratne su reči samo glupaka.

pametan meri po učinku tuđe gluposti.

porekni sve kada dođe vreme prozivke.

ne daj im povoda da te uznose i kude.

nepozvan si gost na sopstvenom opelu.

uvek je lepo imati prijatelja na sprovodu.

balast

dok je drugima pokazivao rite

svoje davno iznošene ličnosti:

ištipani su moji identiteti, reče,

zagledan u boju sunca na umoru.

da li da verujem svom pogledu?

zapitaše se taj usukani pustinjak,

dok mu je jedna fatamorgana nikla

na mršavoj čašici kolena kao cvet.

kršten sam ovom lepom anatemom,

imena mi, sve je u rastakanju svesti.

u prokletstvu svakog prekornog jutra

istopljena je rubna ledenica mog sna.

presaviti um da bih se oslobodio jada,

da bi se jedna ptica vinula put neba,

u bezglasju neporecivog, u nasilju

tišine, razmrljati svoja varljiva lica.

a putevi su mnogi prividom utapkani.

iz gomile jedan magarac tumara slepo,

u njegovim bisagama je sve ono što

jedna duša može poneti preko vode,

sve ostalo je laž.