pustinje

treba se skrasiti

u ovim pustinjama bez vetra

u ovim kišnim jutrima bez zaklona

među telima jednako promrzlim od nade

u cirkuskom blatištu, među trapeziste sa

krilima anđela, pod ljuskom oraha u voćnjaku,

spiralnom ljušturom mekušca, u tim retkim trenucima

kada muzika opušta rastrojena čula i zavodi tišinom

među potonje otkucaje lepog srca na bolničkoj postelji

u sladostrašće vernika i bogobojažljivost osuđenika

u nesanicu poslednjeg dana đačkog raspusta

treba se skrasiti

u svemu što miriše na baštensko cveće, među mrave

koji pronose hlebne zastave neupitnosti, u žitna

polja koja se talasaju na suvom povetarcu, na vrelom

kamenu koji zapljuskuje blato sa avarskih kopita,

među izbegle slovene koji naseljavaju hipermarkete

među ulične cigane koji umakoše svim običajima sveta

zanoćiti u noći bez meseca, bez svitaca, doručaka na travi

putovati između koraka

opisivati maglu između redova knjiga, zgušnjavati sa

kesicom čaja, prelivati oparenim grudima vlažne usne

zamišljati bliskosti, gonetati odsutnosti i pratiti progonjene u

vagonima koji jure sibirskom ravnicom daljinom beskrajne stepe

treba ići brže od slika, slaviti svetu čulnost između dve ljubavi

a obe su načete kaznom bogova i pohotnom rugalicom satira

ako sam i bežao, bilo je to samo daljinom pesme

kroz nepregledne pustinje i zaboravljene humke

na puškomet od stradalnika, ispred stroja reči

blagosiljajući u sebi svako zrno

incidenti

glava je rasklaćena u cegeru,

umotana u listove kupusa i mlad luk.

nekada i trajno ostane u torbi.

jedna je ruka ostala među veknama hleba.

sveže odsečena do ramena u pekari.

obično bude levica, pravila nema.

naočare sa očima su se zaboravile

u preklopu novina.

niko više ne gleda ispod mršavih naslova.

devojčica sa obručom nije

više nikakva tajna ulice, nikad nije ni bila.

nema ovde uznemirujućih muza, niti

melanholičnih zaseklina senki u beskraju arkada.

perači prozora su oprali gradonačelniku zube.

neka zverka se umiva na gradskoj česmi.

narandže su oglodane su oglodane su oglodane

glodalicom crnog pauka.

ulicom nadolaze žitija šićardžija.

pod njihovim stopalima zveckaju taliri.

njihovim novcem kupuju se duše za jedan groš.

iz moje aorte prhnule su dve vrane svaka na svoju stranu.

na njihovim kljunovima je pisaljka koja razrešava ovu šaradu.

iz moje lobanje nadničari žure domu svome.

zaista, zaista

moje su kosti razbacane u pseće sokake.

u kasapnici krvare moja ranjiva jutra.

samoniklo

istorija je samo niz nedela ubica sa čvrstim alibijima

                                                           Milan Đorđević

dok pokušavaš ugoditi svima

to je kao da mešaš sirće sa sokom od limuna

koka-kolu sa ruskom votkom, pelin sa medom.

isto i kada pokušavaš da ugostiš orakula

kafenim talogom šoljice poklopljenom o novine.

ili kao kad praherom teraš obade i brabonjke

dok se na suvom vetru razapinje tvoja kožurina.

misli ti se znoje pod čelom, zujalice pčelinjeg saća

na rendgenskom snimku vidim svoje udomljeno štene.

nemir si, blesavko, dok propadaš u postelju dana

na mestima toplih ulegnuća spavaju promrzli cigani.

možeš misliti koliko je napolju razmrljanih duša

svaka indigo-kuća krije tragove preslikanih koraka.

negde u dnu svakog pejzaža vreba nerođeni slikar

u svakom komadu jutra čuje se budilnik rovokopač.

žudim za tišinom neodgonetnutih obala i kanjona

tamo gde je duh stopljen sa beskrajem i mumificiran.

žudim za pesmom iz koje će poteći samo pastrmka

tamo gde je reka stopljena sa nebom i vedrinom dana.

jer ovo je vreme oholih zločinaca sa čvrstim alibijima

u njemu smo nemirni, rastrojeni i plahi kao senke na vodi.

jer ovo je vreme u kome ne možeš ugoditi svima

tvoja zlehuda sudbina se čita na dlanu novorođenčeta

samoniklom nadom.

Kanjon reke Jerme

prekidi

biomehanička bića/čija su

/tela skladno ustrojena u nespokojstvu

formativnih odlivaka/iz kojih curi/ricinus ulje

ljušte im se metalne brnjice/zakivak u mesnatom nosu

vaše su ruke/robotičke proteze/balsamovane kandže

dižu/kapitalistička raspeća/revolucije/tvornice reciklata

usta im/mašine za mlevenje mesa/cmaču vazduh/u kesi

guše se/u modrozelenkastoj tečnosti/apsintu nalik

oči im/okulari televizijskih sećanja/digitalne ličnosti

sa bipolarnim poremećajem/lobotomične frekvencije

genocidni melanž/reklame za deterdžent/antibebi pilule

seksi lutke na naduvavanje/orakuli/jogini tišine

vaše smrti/veštačke oplodnje/regeneracije/bajalice

vaš jezik/softver za futurističku poeziju/totalitarizma

vaša letnja putovanja/teleportacije/eugenetike/eshatoni

nudimo akvaparkove/aušvic muzeje/netaknutu prirodu

nudimo prvoklasni kokain/adrenalinsku smrt/sajber partije

dolazim/iz kažnjeničke kolonije/na kulama stražarnicama

vise/

postutopijska strašila/trešte jerihonske trube/pada noć

budim se/

oko mene/beskrajni hologram

praznog androginog lica/

restart/ili/brisanje koda

skulptor Arpad Slančik

mi, bezdomni

nedostižno postaje prihvatljivo.

znaš da je s druge strane, kao

tuđa obala ili planina u daljini.

nejasno postaje isuviše intimno.

slutiš da je negde u tebi, kao

zaboravljen nagon, igra jezika.

nepočinstva nisu više deo tela.

veruješ da su u uhu i oku, kao

letnji prelivi voda, cim ribara.

nepripadanja više nisu tajna.

osećaš da si bezbedan, kao

sisavče vučice, pod krznom.

i ti me još pitaš, ljubljena moja

zašto sam sad došao nenajavljen

u dom taj, u postelju našu, dok

napolju oluja skotna dostiže vek

u kojoj svi naši sporazumi truli

bukte u nama kao oproštajni stih.

neznanja više ne zavise od nas.