среда, 23. мај 2018.

junak našeg doba (ciklus)


sinergija pada

valjamo se niz brdo
svako podbrežje, svaka padina
iskošena uvala
prepuni su ćoškastih tela koja se
kotrljaju

ko u smehu, ko sa bolovima u bedrima
ko po službenoj dužnosti

drž', ne daj, svako svog
prijatelji tazbina starmali saplemenici

neko se previše zalaufao pa se nabio
na mladicu četinara

neko provozao dupe po čičkovima
pa ga bište grančicama

niže mene ženi se raznizala
podsuknja

više mene cikne opštinska nevesta
tumbaju se svatovi pucajući

pop smuča na zguljenim kolenima
zadigla mu se mantija, prikočuje krstom

i pokojnika u sanduku
pustili niz brdo

trucka se zagrobije celo niz klizište
svih četrdeset dana

bež'te mrtvi
viče gradski bakalin
zajašio tuđu ženu pa kormilari

dugačka je ova padina
žali se seoski učitelj

dok se spustim u podnožje
celu generaciju izvedem na kriv put

nekad i zarate dok se valjaju
ratuju sa tumbavcima
iz susednog brda

u oblaku prašine
slave se i pokretni praznici

i porađaju se niz brdo
babice spremno uklizavaju

dok se stigne do ravnice
dete već okrupnja i osamostali se

sad je većma valjanju svršetak

bliži se litica, braćo i sestre
viče vođa ovog svenarodnog spusta

hajte vi pa ću ja za vama...


ljuljaška

martiri su pali
na podove pune prašine
sa prekrštenih krovnih greda
pali su

zdruzganih kolena
pretumbani, sa ranama na laktovima
svežih sukrvičastih poderotina

malo-pomalo ustaju sa patosa
otresaju prašinu sa sebe

rascvetani uvojci trule kose
kidaju vrpcu kože sa butine

dok se hladi čorba
          na stolu domaćina

 posečen je stari hrast
a stari majstor teše li teše

stari majstor teše u radionici
novo sedište za ljuljašku

na ramenu mu 
                         strašilo


izvan pesme

žmurim na jedno oko
drugim gledam kroz sebe
kiklopski introspektivno
onda sparujem pogled na
brata sadikua koji rola cigaru
od finog duvana i bunika

sadiku je tamni vizionar
sa spretnim rukama maga
on veruje u kraj vaseljenje
koji je za njega pitanje trenutka
raščinjenog ovim pucketanjem
žara koji plamti u dnu beonjače

ovde u unutrašnjem sutonu
razroki smo sadiku i ja
prošlost i budućnost
upareni kao svetiljka i noćni voz
gladni smo novih prizora
kompozitnih isečaka gradova u noći
besciljnih obala i vlažnih lutanja
nudista i izgubljenih kofera

haluciniram dok izdišem dim
praveći vrškom jezika kružni kolut
kroz koji jasno vidim (trećim okom)
bog janus sedi naspram monitora
u obličju moga prijatelja sadikua
bira plej-listu za zalazak sunca
suton u skerletnim bojama abažura                 
kaže on, a ja gledam dalje (iznutra)

sedimo kao deca pod orahom
golubija polutmina, veli borhesov
jevrejin, opisujući rađanje sumraka

uz zvuke  grandža ranih 90-ih, doba
koje je u našoj rovitoj duši ostavilo
kremiranu pustoš ranog sazrevanja

znaš i sam rasplet, brate sadiku
hohštapleri su svuda (u vidnom polju)
igraju se šunjalice, defiluju jebivetri
ja ćutim na dah u bestalasnom moru
ljudske gluposti,  otpuhujem pričine

uglazbili su život sa vrstom, veli sadiku
a sadiku zna, moj najbolji prijatelj sadiku
pretvarajući se, ni manje ni više, u motmena
biće koje predoseća kataklizme i pošasti
eno ga, okrilaćen iskače iz kišnog oblaka
i plaši samohrane majke sa decom

stvari previše bajkovite
za ovu tranzicionu snaf-idilu

a ja sedim u sobi i posmatram
leptira koji je usnuo tamnicu
mojih sklopljenih dlanova

daleko izvan pesme


puzzle

to je sve divno

ideološki opnokrilci
ratuju sa jorganskim buvama

seku optičke kablove
samo da se vlasi ne dosete

radni ljudi
dave se svilenim gajtanom

uljuđene životinje pare se
na tavanu

pre dvesta godina
lord bajron preplivao dardanele

a ti dragi moj

picikato
podmošnjim dlakama
na psihijatrijskom kauču

na porodičnoj slavi
cik-cak igra kuhinjskog noža
među prstima

bogovi ti vazda mokre u supu
ubacuju ti krišom viagru u kafu

čak i sada

čak i sada
posle serije neuspešnih terapija

živiš od tuđe milostinje


grad

lice nagnuto nad fotografijom
sredovečni neznanac, mladoliki starac
ili prestareli mladić, svejedno je kad
godine smrve sećanja na predele i ljude.
ostane samo srebrnast trag pod prstima
nalik grafitnoj sluzi koju ostavlja krilce leptira. 
ispod očiju onoga nad fotografijom suzna
mrlja od vunastih oblaka koji zaklanjaju sunce.
ruka gladi obrise figura na fotografiji. posveta
žvrljnuta tupom vrhuškom olovke. neizbrisiva. 
iza je bašta sa tepihom rascvetanih zumbula i
okrečenim stablima jabuke. rozeta čuvarkuće.
lopta i letnja ljuljaška. nekoliko prilika na slici.
osmeh na dečijem licu zaljuljan podno krošnji.
u daljini reka koja se useca u ostrvca od šarenih
kamenčića i plavljena zemlja nalik glini. reka
bućka nemirom podvodnih struja i klokotom brzaka.
lica sa fotografije, mladić i devojka, svejedno.
gore nad ruševinama, u dalekim brdima, nad stenom
sedim i  tananim prutom opisujem po vazduhu
krug. potom uzimam foto-aparat i zumiram.
zamišljam u dolini zaboravljeni grad.

stare civilizacije su poput školjki.
budućnost je dekadentna.


bilbord

neki pametnjaković
zalepio nalepnicu «just do it»
sa štikliranim logotipom
nasred časnog krsta

te načinio semiotičku zbrku i
uvod u hermeneutičku dilemu:

da li je krst najveći marketinški brend
u istoriji ljudske kulture i civilizacije?

ili su najki patike, po svom paganskom imenu
novi neoliberalni ritual potrošačkog vernika
koji je pobedio sve druge liturgijsko-
konzumentske prakse?

u ovo doba kapitalističke eshumacije morala
lenji su konji koji ržu sa apokaliptičnog bilborda


junak našeg doba

jednim ovlaš  potezom
zašiljene grafitne olovke
zdudano, vršljavo, rsko

skicirati
rameno-romboidnu figuru zvaničnika
koji preskače svog  podanika podguznog
koji mu se nađe nešto poput kozlića za razgi-
bavanje i hijerarhijsko samopotvrđivanje

tu je i standardni preklop ušima
noge u vazduhu raširene kao nunčake

ovom dole viri stručak praziluka iz dupeta
lapće i blajvi slani keks iz ruke gospodara

sve jednopotezno
             naravno, kroki

hop-hop-hop


Нема коментара:

Постави коментар