sinergija pada
valjamo se
niz brdo
svako
podbrežje, svaka padina
iskošena
uvala
prepuni su
ćoškastih tela koja se
kotrljaju
ko u smehu,
ko sa bolovima u bedrima
ko po
službenoj dužnosti
drž', ne daj,
svako svog
prijatelji
tazbina starmali saplemenici
neko se
previše zalaufao pa se nabio
na mladicu
četinara
neko provozao
dupe po čičkovima
pa ga bište
grančicama
niže mene
ženi se raznizala
podsuknja
više mene
cikne opštinska nevesta
tumbaju se
svatovi pucajući
pop smuča na
zguljenim kolenima
zadigla mu se
mantija, prikočuje krstom
i pokojnika u
sanduku
pustili niz
brdo
trucka se
zagrobije celo niz klizište
svih
četrdeset dana
bež'te mrtvi
viče gradski
bakalin
zajašio tuđu
ženu pa kormilari
dugačka je
ova padina
žali se
seoski učitelj
dok se spustim
u podnožje
celu
generaciju izvedem na kriv put
nekad i
zarate dok se valjaju
ratuju sa
tumbavcima
iz susednog
brda
u oblaku
prašine
slave se i
pokretni praznici
i porađaju se
niz brdo
babice
spremno uklizavaju
dok se stigne
do ravnice
dete već
okrupnja i osamostali se
sad je većma
valjanju svršetak
bliži se
litica, braćo i sestre
viče vođa
ovog svenarodnog spusta
hajte vi pa
ću ja za vama...
ljuljaška
martiri su pali
na podove pune prašine
sa prekrštenih krovnih greda
pali su
zdruzganih kolena
pretumbani, sa ranama na
laktovima
svežih sukrvičastih poderotina
malo-pomalo ustaju sa patosa
otresaju prašinu sa sebe
rascvetani uvojci trule kose
kidaju vrpcu kože sa butine
dok se hladi čorba
na stolu domaćina
posečen je stari hrast
a stari majstor teše li teše
stari majstor teše u radionici
novo sedište za ljuljašku
na ramenu mu
strašilo
izvan
pesme
žmurim na jedno oko
drugim gledam kroz sebe
kiklopski introspektivno
onda sparujem pogled na
brata sadikua koji rola cigaru
od finog duvana i bunika
sadiku je tamni vizionar
sa spretnim rukama maga
on veruje u kraj vaseljenje
koji je za njega pitanje
trenutka
raščinjenog ovim pucketanjem
žara koji plamti u dnu
beonjače
ovde u unutrašnjem sutonu
razroki smo sadiku i ja
prošlost i budućnost
upareni kao svetiljka i noćni
voz
gladni smo novih prizora
kompozitnih isečaka gradova u
noći
besciljnih obala i vlažnih
lutanja
nudista i izgubljenih kofera
haluciniram dok izdišem dim
praveći vrškom jezika kružni
kolut
kroz koji jasno vidim (trećim
okom)
bog janus sedi naspram
monitora
u obličju moga prijatelja
sadikua
bira plej-listu za zalazak
sunca
suton u skerletnim bojama
abažura
kaže on, a ja gledam dalje
(iznutra)
sedimo kao deca pod orahom
golubija polutmina, veli
borhesov
jevrejin, opisujući rađanje
sumraka
uz zvuke grandža ranih 90-ih, doba
koje je u našoj rovitoj duši
ostavilo
kremiranu pustoš ranog
sazrevanja
znaš i sam rasplet, brate
sadiku
hohštapleri su svuda (u vidnom
polju)
igraju se šunjalice, defiluju
jebivetri
ja ćutim na dah u bestalasnom
moru
ljudske gluposti, otpuhujem pričine
uglazbili su život sa vrstom,
veli sadiku
a sadiku zna, moj najbolji
prijatelj sadiku
pretvarajući se, ni manje ni
više, u motmena
biće koje predoseća kataklizme
i pošasti
eno ga, okrilaćen iskače iz
kišnog oblaka
i plaši samohrane majke sa
decom
stvari previše bajkovite
za ovu tranzicionu snaf-idilu
a ja sedim u sobi i posmatram
leptira koji je usnuo tamnicu
mojih sklopljenih dlanova
daleko izvan pesme
puzzle
to je sve
divno
ideološki
opnokrilci
ratuju sa
jorganskim buvama
seku optičke
kablove
samo da se
vlasi ne dosete
radni ljudi
dave se
svilenim gajtanom
uljuđene
životinje pare se
na tavanu
pre dvesta
godina
lord bajron
preplivao dardanele
a ti dragi
moj
picikato
podmošnjim
dlakama
na
psihijatrijskom kauču
na porodičnoj
slavi
cik-cak igra
kuhinjskog noža
među prstima
bogovi ti
vazda mokre u supu
ubacuju ti
krišom viagru u kafu
čak i sada
čak i sada
posle serije
neuspešnih terapija
živiš od tuđe
milostinje
grad
lice nagnuto nad fotografijom
sredovečni neznanac, mladoliki
starac
ili prestareli mladić,
svejedno je kad
godine smrve sećanja na
predele i ljude.
ostane samo srebrnast trag pod
prstima
nalik grafitnoj sluzi koju
ostavlja krilce leptira.
ispod očiju onoga nad
fotografijom suzna
mrlja od vunastih oblaka koji
zaklanjaju sunce.
ruka gladi obrise figura na
fotografiji. posveta
žvrljnuta tupom vrhuškom
olovke. neizbrisiva.
iza je bašta sa tepihom
rascvetanih zumbula i
okrečenim stablima jabuke.
rozeta čuvarkuće.
lopta i letnja ljuljaška.
nekoliko prilika na slici.
osmeh na dečijem licu
zaljuljan podno krošnji.
u daljini reka koja se useca u
ostrvca od šarenih
kamenčića i plavljena zemlja
nalik glini. reka
bućka nemirom podvodnih struja
i klokotom brzaka.
lica sa fotografije, mladić i
devojka, svejedno.
gore nad ruševinama, u dalekim
brdima, nad stenom
sedim i tananim prutom opisujem po vazduhu
krug. potom uzimam foto-aparat
i zumiram.
zamišljam u dolini zaboravljeni
grad.
stare civilizacije su poput
školjki.
budućnost je dekadentna.
bilbord
neki pametnjaković
zalepio nalepnicu «just do it»
sa štikliranim logotipom
nasred časnog krsta
te načinio semiotičku zbrku i
uvod u hermeneutičku dilemu:
da li je krst najveći
marketinški brend
u istoriji ljudske kulture i
civilizacije?
ili su najki patike, po svom
paganskom imenu
novi neoliberalni ritual
potrošačkog vernika
koji je pobedio sve druge
liturgijsko-
konzumentske prakse?
u ovo doba kapitalističke eshumacije
morala
lenji su konji koji ržu sa
apokaliptičnog bilborda
junak
našeg doba
jednim ovlaš potezom
zašiljene grafitne olovke
zdudano, vršljavo, rsko
skicirati
rameno-romboidnu figuru
zvaničnika
koji preskače svog podanika podguznog
koji mu se nađe nešto poput
kozlića za razgi-
bavanje i hijerarhijsko
samopotvrđivanje
tu je i standardni preklop
ušima
noge u vazduhu raširene kao
nunčake
ovom dole viri stručak
praziluka iz dupeta
lapće i
blajva slani keks iz ruke gospodara
sve jednopotezno
naravno, kroki
hop-hop-hop
